Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

174

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

уговор о превозу реалан и да током целог превоза возар има робу y свом притежању и да може да врши право придржаја дају места допуни возаревих права и непосредним захтевом према примаоцу робе који je примио робу и отпремншЈу, што олакшава брзииу обављања посла возар не мора да испитује ко ће платити возарину јер je на овај начин довољно обезбеђен. Најзад, то je решење које наше позитивно право усваја за железнички превоз. Истина, при овоме ce нужно поставља и питање да ли ce правно правило из наведених параграфа хрватског, босанског и аустриског трговачког закона, по коме прималац који преузме робу и отпремницу дугује цену превоза, ако иста није илаћена, може применити као правно правило пошто je y питању обавеза утврђена законом (такозвана „законока обавеза’ ), која постоји баш зато што je закон изричито предвиђа. Мада правила из закона «оји су важили до 1941 немају исту снагу као наши позитивни прписи, и на ово друго постављено питање треба одговорити позитивно. За пример -могу да нам послуже такозвана когентна правна правила која наша пракса примењује и без постојања посебних позитивних прописа само на основу закона о неважности правних прописа донетих пре 6 априла 1941 и за време «епријатељске окупације до 1946. Ако ce овако приђе проблему који je пред нама, a сматрамо да тако и треба прићи, онда je став другог судског већа истог Вишег привредног суда који je донео решење y спору који анализирамо, изложен y делу образложења пресуде донете y једном сличном спору, који смо навели y претходним излагањима, прихватљивији. По ставу овог другог већа, као што смо изнели, прималац који прими робу и отпремницу дугује возарину која није плаћена. Но, није прихватљиво објашњење које ce даје уз овај став, по коме je дошло, самим фактором предаје робе и документа, до ..преласка обавезе” плаћања возарине на примаоца. Обавеза примаоца, као што смо видели, настаје као сопствена, самостална обавеза, што ce може закључити к из другог дела цитираног образложења самог судског већа. Прихватајући решење другог већа као боље, треба истовремено указати да je и ово друго веће пропустило да поступи како то захтева поступак. Када je утврдило једно правно правило .које нема свој непосредни нзвор y неком законском тексту, поготову када такво правко правило «е постоји на подручју суда који га примењује, веће je било дужно да одговарајућом анализом образложи свој поступак. Према томе, судско веће Вншег прнвредног суда HP Србије, које je донело пресуду y спорном случају, правилно je применило правна правила која важе на прдручју суда који je одлучивао о спору. Међутим, гледано са становишта ширег интереса постизања јединства правнпх правила y областн грађанског, посебно облигационог, права, требало je да иде и дал>е и да истовремено цени н правна правила која важе, односно која су затечена y другим подручјима наше земл>е и да тек онда заузме свој коначан став. To би га можда довело н до става који смо заузелп y овој анализи. Ho, y сваком случају, остаје неприхватљиво да два судска већа истог суда y нстом питању примењују различита правна правила.

Др.

Владимир Јовановић