Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

183

продужено кривичног дела фалсификовања из чл. 319, a не реални стицај дела из истог члана. Закључак. Ова кратка «злагања свакако не исцрпљују сву проблематику везану за кривично дело из чл. 319, али нам омогућују да ce на бази изложене судске праксе и теориских схватања извуку следећи закључци: 1) У разграничењу кривичних дела кнкриминисаних члановима 306 и 319 треба увек имати y виду да je фалсификовање из чл. 319 интелектуалнс фалсификовање чији je предмет службена исправа, тј. права исправа која потиче од лица назначеног на њој «ао издавасца. У члану 306 инкриминисано je, међутим, материјално фалсификовање чији je предмет лажна или преиначена исправа. 2) Иако кривично дело из чл. 319 не садржи и намеру употребе неистините службене исправе, списа или књиге, као истините, неправилио je узети да постоји стицај кривичних дела из ст. 1 и 2 овог члана, ако je службено лице употребило неистиниту службену ишраву, књигу или спис коју je само сачинило, a том употребом није остварило и биће неког другог кривичног дела. На ово нас упућује и судска пракса из које произилази да je 90% фалсификовања исправе праћено другим кривичним делом, односно да ce прављење неистините службене исправе скоро увек врши са намером њене употребе, па ce y таквом случају и само фалсификовање службене исправе, књиге или списа појављује као припремна радња за њихову употребу. Приговор да би службено лице требало да одговара посебно за. прављење лажне нсправе a посебно за њену употребу због тога што законодавац заузима строжији став према лажним исправама службених лица него према фалсификатима приватних лица, отпада кад ce има y виду да je та строгост остварена кроз само прописивање казни које су строжије када je реч о кривичним делима извршеним y службеној дужности. Но ипак, чини нам ce да би ce уношењем намере употребе y појам кривичног дела из чл. 319 отклоаиле несугласице које ce y пракси јављају, без обзира што постоје мишљења да би то било сувишно, пошто ce исправе, кн>иге или списи y другу сврху « не воде, Разл-ичита решења која по овом питању заузимају судови, па и врховни, указује да уношење намере употребе y овај законски члан не би било нимало сувишно. Само пак питање да ли je употреба неистините службене иоправе консумирана прављењем исправе или je однос обрнут, нема веће практичне вредности. 3) Немогућ ie идеални стицај између фалсификовања из чл. 319 и злоупотребе службеног положаја или овлашћења из чл. 314, јер ce прво кривично дело појављује као посебан облик општег кривичног дела против службене дужности из чл. 314, па на основу правила lex specialis derogat legi generali постоји само посебан облик одређеног кривичног дела. Међутим, могућ ie реалан стицај ова два кривична дела ако су њихова бића остварена двема посебним и самосталним радњама које ce међусобно не налазе ни y односу специјалитега ни y односу субсидијеритета. Није могуће поименити принчип кпнг.умачите. као што су то чинили неки судови, јер да бн фалсификовање било консумирано кривичним делом злоупотребе службеног