Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

277

ПРИКАЗИ

стимулира и чини неязбежним нарочито пажљиво разматрање свих, а посебно оних најзанимљивијих и новях случајева. Та неизбежнюст огледа се у томе да у настави права у САД преовлађује casus metod, тј. проучаватье правног система приказивањем карактеристичних судских случајева који представљају низ развојних тачака, којима се карактеришу .промене правних схватања јириспруденција. Р.азумљиво je да се и аутор у делу које приказујемо служив том методом. Оваква оријентдција науке доводи до одгшарајућег метода наставе и студирања права. Уместо настојања да се право изучи преко више или мање систематизованих и апстрактних појмова, то се чини постепеним улажењем у сложене проблеме правке технике и путем практичног коришћења низа аналитичких поступала ноји су неопходни приликом разматрања случајева. На тај начин, само студираяье права претвара се у рад који je врло сличая делатности правиих практичара. Отална анализа датих случајева своди на најмању меру цредавања ex cathedra и сразмерно пружа могућност развијања дискусије наставника и слушалаца, а нарочито на вежбама и семинарима, организованим судоким претресима у којим студенти имају улогу странака, итд. Интензиван рад у том правду доприноси рацвијању правног резоновања и потребне рутине у оперисању оа датим случајевима. Само у вези с тим може се разумели и чињеница да чак и уводни удбеник за проучавање орава садржи далеко више материјала који ce може користити у пуној мери само кад постоји такав систем наставе и рада на факултетима, него простог излагања основних знања и појмова. При том, околност да je реч о једном уџбевику за нвцравничке факултете само још више показује у којој мери се поклагьа пажња анализи случајева. Што се тиче, пак, резултата оваквог начина изучавагьа права несумњиво je да je он у одређеном смислу врло ефикасан, али с друге стране, може имати и негативые последице уиолякю се само претреоају случајеви. в) Вероватно да je управо то изазвало потребу да се у овом, као и у низу других уцбеника, уз случајеве приложе теориска, историска и упоредяоправна разматраньа аутора или других писаца. Тиме je увођење у правне науке добило и шире оквире, знатьа су потпунија я перспектива посматрања права вишестрана. Тако разнородан материјал од почетна ствара навику студирања, jep je теже механички уовајати него кад постоји истоврсан материјал. Уошпте, један овакав удбеник и овакав начин увођења у право има сврху да дружи знатна за која се иначе у еврошским системима морају користити различите наставяе и научне дисциплине. Међутим, тешко je рећи да ля je то решеше начелно боље, али je сигурно да оно на најрациокалнији начин, непосредно и истовремено, доприноси ствараау довольно садржајног я широног погледа на право и ооновне проблеме који се пред науку постављају. А што je најважније, тако се може повезати основни цял> практично оопособљавање грађана за учешће у нравном животу с циљем постизања одговарајућег стелена правне културе у завяоности од тога којој категорији студената су намењени дотични курсеви и удбеници. То je само један, од начина ширења правне културе уопште, о чијој je потреби већ на почетку писац посебно шворио.

Др.

Стеван К. Врачар

П. С. Элькинд: РАССЛЕДОВАНИЕ И СУДЕБНОЕ РАССМОТРЕНИЕ ДЕЛ О НЕВМЕНЯЕМЫХ, Москва, Госюриздат, 1959, 110 с. Ако лице није способно да схвати значај својих поступака нити да управља собом, онда оно не може да буде одговорно за оне иоследице које произилазе из њетових несвесних и нввољних радкьи. Човек може одго-