Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

КАРАКТЕР ДРЖАВЕ ПОЗНЕ РИМСКЕ ИМПЕРИЈЕ

675

било давање подршке феудализованим велепоседницима већ да су и једна и друга биле предузете из фискалних разлога. Професионална војска, велики јавни радови, гломазан бирократски апарат, издржавање градске сиротиње многоструко су повећали издатке државе у. односу на стање у претходном периоду када су магистратуре почасне и војска неплаћена. Велики проблем са којим je сваки император морао да се суочи био je: набавити новац за покриће огромних расхода. Неки цареви се не држе оне мудре изреке Тиберија: Boni pastoris est tondere pecus non deglubere (добар пастир треба да стриже овце а не да их дере). Због тешких пореза и услова живота уопште, сељаци често беже са земље. Сем тога и систем capitatio-iugatio по коме се вршило разрезивање порезе, од Диоклецијановог времена, захтевао je овакву меру. Пореску јединицу чини са једне стране caput земљорадник, а са друге iugum комад земље који отприлике један човек може да обради, Caput не може бити опорезован ако нема шдит и обратно. Јасно -je да су власти тежиле да вежу ова два елемента (17). При томе je и интерес одржавања земљорадње која je патила од недостатка радних руку играо извесну улогу. У неколико махова je прокламована везаност за земљу. Најзначајнија je конституција из 332. У већини случајева закон je само санкционисао постојеће стаже. Због презадужености многи колони су престали да се старају да врате власнику земље дуг и фактички су били везани за земљу. Исти фискални разлози нагоне државу да се у сакупљању пореза ослони на оне који су се via facti претворили у врсту локалних органа власти. Због општег слабљења власти на периферији државног апарата провинцијски магнати су били у стажу да тај посао најефикасније обаве. Неравно да je делегирање једне државне функције повећало њихову моћ. Императори то нерадо чине; они капитулирају пред нужношћу али се из тога не може извести закључак о феудалном карактеру државе. Из истих разлога се савремене државе на Западу не могу прогласити за социјалистичке иако неке мере имају објективно социјалистички характер. Неки текстови могу да нам послуже за добијање представе о томе какав je однос владао између државе и potentiores. Конституција из 328 говори о томе како постоје великаши које нико не сме да тужи ни да осуди ~[.. .] они су опасност за јавни ред и сиромахе” (18). Јустинијан у новели 60 понавља одредбу Марка Аурелија којом се забрањује повериоцима да са наоружаним људима упадају на имања дужникажоји je на самрти да би запленили његова добра. Валентинијан 365 проглашава ништавим правне послове закључене terrore potentiae. Теодосије Велики и Аркадије забрањују држање приватних затвора. Beh раније Диоклецијан забрањује да сведочи лице које има положај колона на имању магната (19). Таквих мера било je joui много (20).

(17) Колико нам je познато, први je Wallon истакао мисао да су фискалнн разлози нагонили државу да веже колоне за земљу (L’histoire de l’esclavage, Paris, 1847). На сличая начин објашњава ову меру Машкин (Историја старог Рима, Београд, 1951, с. 500) и Острогорски (Историја Византије, II изд., Београд 1959, с. 60—61). (18) С. I. 40. 2.

(19) С. IV. 20. 5.

(20) Такав карактер имају и неки прописи процесуалног права који се односе на употребу силе и самовлает у оствареньу права (D. 48. 75. 8; D. 48. 7. 7; С. Ј. 11, 58—59 etc.).