Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

676

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Све ово говори о борби коју држава води против феудализације, против велепоседника који имају своју приватну војску (buccellarii), затворе y својим замковима и теже да потчине сиромашне суседе. МеђусобЈго непријатељство државе и магната било je толико велико да неки од potentes пребегавају варварима. Марсељски бискуп Салвијанус пише: „Многи и од племенитог рода пребегавају варварима да не би умрли у невољи државног прогонства” (21). Када Германи у таласима плаве и руше империју, неки велепоседници не само што не пружају никакав отпор већ прелазе на страну непријатеља. Тако je познато да je Гејзерика позвао магнат и сепаратиста Бонифације. Сама историја ВизантиЈе доказ je да je римска држава до краја задржала робовласнички карактер. Византија je у извесном смислу продул.етах римске империје. Како у њеној историји има чудних скретања и недоследности, сви византијски цареви до XI века, са изузетком можда Лава VI, траже начин да сузбију моћ властеле и да заштите ситни сел»ачки посед стратиотска имања. Ова тенденција представља можда најстабилнији елемент унутрашње политике Византије до XI века. Тек тада почињу проније масовнно да се деле, да би процес феудализације достигао врхунац у XIV веку. Читав овај развој био je праћен крвавим унутрашњим сукобима, грађанским ратовима, убиствима владара од којих je мало који завршио природном смрћу. Док je јасно да држава до Комнина није апарат феудалне класе, да чак води борбу против властеле, није довољно јасно чије интересе штити. Чини нам се да она не гптити ни интересе феудалаца нити интересе робозласника којих има мало, већ сопствене интересе. Страшни унутрашњи сукоби и непрекидни јуриши разних народа на Византију, повећали су улогу војске и допринели да се бирократски апарат издвоји од друштва и осамостали (22): Робовласнички карактер државе није произилазио из свесног правца акције. Нису се римски императори опредељивали за робовласништво а против феудализације. Они су вероватно у сукобу два друштвена система, старог и средгьег века, гледали изопачење „старих, добрих” времена. Они војују за mos maiorum (обичаје предана) и virtus romana (римску врлину). Робовласничка аристократија јадикује за некадашњим временима. Код Плинија налазимо: „О какав je био живот предака! Какво поверење при коме се ништа нфје печатило!” (23). Императори чак покушавају да затворе очи пред непријатном стварношћу. Codex Justinianus, донет у време када je феудализација свакако далеко одмакла (VI век), готово и не поминке ове промене. У првој књизи Институција налазимо: Summa itaque ■ divisio de iure personarum haec est, quoi omnes homines aut lïberï sunt aut servi. А о колонима ни речи. И у Дигестама се колони мало помињу. Баш зато што je тёжио да васкрсне старо робовласничка право, Кодекс je

(21) De gubernatione Dei, књ. V. гл. 5 (навод Чулиновића: Опћа хисторија државе и права. Загреб, 1949, с. 12), (22) Наравне да се горњи закључак не може извести овако нагтречац, Покушаћу да наведену мисао о характеру византијске државе поткрепим извесним доказима у посебном раду. Треба напоменути да je бирократска тенденција постонала и у римском царству. Такав смисао имају све оне многобројне привилегије војника и чиновника које почгаъу у Августово доба а временем се умножавају. (23) Naturalis Historiae, XVII, 7.