Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

378

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

je да мајка и старалац детета могу подићи тужбу за утврђивање очинства до пунолетства ванбрачног детета; Уводним законом за закон о парничном поступку од 8. XII. 1956 укинуто je право суда да по службеној дужности проширује поступай за утврђивање очинства и на она лица која нису у тужби наведена, ако постоји сумња да би неко од њих могао бити отац ванбрачног детета. Извесне измене извршене су и у другим законима. Ту треба у првом реду истаћи Закон о парничном поступку од 8. XII. 1956 који садржи посебну главу о поступку у брачним споровима.. Но, досадшњим изменама и допунама нису решена сва питања. Истицало се често пута да je потребно сачинити јединствен породични законик, где би се у његову заглављу налазили прописи о заштити породице (заштити мајке и детета), па онда прописи о браку, односима родитеља и деце, усвојењу и старатељству. Као основа за тај законик послужили би досадашњи прописи који се на та питања односе. Ова замисао и предлог заслужује пуну пажњу. На тај би се начин добио уједначен законик, олакшало сналажење и отклонила непотребна понавЛэЗНэЭ. То се односи само на начин и облик у коме би било целисходно издати прописе о породичном праву. Међутим, овде се треба обазрети и на питање шта би све требало изменити и допунити у погледу његове садржине. Теорија и пракса указали су на извесне непрецизности, празнине и решена која више не одговарају и нису у складу са нашим друштвеним развојем. У првом реду требало би изрично утврдити границу испод које се не може дозволити склапање брачне везе. Данае je та граница, у смислу чл. 23 Основног закона о старатељству, утврђена на 14 година за оба пола, Разумни малолетници од 14 до 18 година могу ступити у брак по дозволи суда. Искуство je показало да je ова граница ниска и да би je требало повећати бар за две године. Највећу тешкоћу задаје развод брака. Нарочити проблем представљају такозвани, мртви бракови” где су супрузи напустили једно другог и живе одвојено дуги низ година. Међу њима постоји брачна веза само правно али не и фактички. Постоји, дакле, форма без садржине. У већини случајева овако растављени супружници живе у ванбрачним заједницама. Тим се ствар компликује и од тога трпе како растављени супружници тако и њихова деца коју изроде у ванбрачним заједницама. Ту свакако треба наћи целисходно решење које би уједно заштитило интересе супружника и очувало достојанство брака као установе општедруштвеног значаја. Ова би се ствар могла најбоље решити увођењем развода брака по споразуму супруга. Наравно да би требало прописати услове под којима би се то могло вршити, да би се тако спречили непромишљени и лакомислени разводи. Додуше, Основни закон о браку у своме члану 56 предвиђа да супрузи могу споразумно тражити развод брака. Савезни врховни суд у свом упутству од 30. VI. 1947 стао je на становиште да суд може у оваквом случају развести брак кад утврди да je заједнички живот супруга постао неподношљив. И поред