Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

379

О ИЗМЕНАМА И ДОПУНАМА ПОРОДИЧНОГ ЗАКОНОДАВСТВА

тога, и у теорији и у пракси одржало се схватанье да je овим прописом дозволен развод по споразуму супруга. Дакле, кад супрузи поднесу споразумни предлог треба претпоставити да je њихов заједнички живот постао неподношљив и развести- њихов брак уколико суд не успе да' их измири. При решавању ове ствари могло би послужили искуство извесних земаља (Белгија, Пољска). Овде je дозволен развод по споразуму под одређеним условима који су донети у цилу да се спрече лакомислени раскиди брачне везе и заштите интереси деце. И у односима родитела и деце има такође питања која би требало прецизирати да би се отклонила непотребна разилажења и неизвесност у статусним питањима. На пример, -у Основном закону о односима родитела и деце предвиђени су зџ сва овлашћена лица, сем за дете, рокови у којима они могу -поднети тужбу за оспорованье очинства. Оно би, у смислу чл. 30, све до своје смрти могло оспоравати да му je отац оно лице које се по закону сматра ньеговим оцем. На тај се начин ствара привилегија за дете и уноси неизвесност у статусна питакьа. Сем тога, било би корисно и чак нужно да се пропише поступай за утврђивање и оспоравање очинства. Оно што о томе постоји у Основном закону о однсима родитела и деце и Закону о парничном поступку (чл. 412) није доволно. Због ове непотпуности долази до многобројних разилажења и у теорији и у пракси, а нарочито по питању ко може подићи тужбу, против кога се може подићи тужба и који се докази ту могу изводити. Прописи Закона о усвојењу су такође непотпуни. Ту се ништа не говори о храњеништву, о установи ко ja и данас има велики практични значај. Свакако би било нужно законом предвидели услове постанка и престака ове установе, као и права и обавезе која она повлачи за храниоца и храњеника. Сем тога, било би целисходно увести и нераскидливо усвојење. Такав облик усвојења постоји у извесним землама (Француска, Данска, Уругвај) и дало je у пракси добре резултате. То би било корисно нарочито за децу непознатих родитела (нахочад) и сирочад без оба родитела. Тако усвојено дете улази потпуно у породицу свога усвојиоца, изједначује се са рођеним дететом са свим својим правима и обавезама. Тиме се, дакле, остварује чвршћа и потпунија веза него она која постоји у случају раскидливог усвојења. У старатељству има такође ствари које би било потребно изменили. Овде орган старателства представла нарочити проблем. Констатовало се да досадашгьи прописи о организации ове службе не задовољавају. О томе се у своје време водила жива дискусија и предлагала разна решена. Том сам приликом заступао гледиште да би било добро ову дужност поверити старателским судијама које би требало установили при народним одборима по узору на судије за прекршаје (Анали, 1954, бр. 2, с. 182). Сматрам да би старателске судије биле у стању да најбоље испуне задатке које закон ставла у дужност органу старателства. Ти задаци нису лаки и једноставни. Овај орган дужан je да управла пословима старателства, да расправла извесне спорове између родитела и деце, да штити интересе малолетника, без обзира да ли имају своје родителе , или не, и да предузима опште мере за заштиту малолетних лица. Најзад, и пи-