Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АПСТРАКТНИ ПРАВЫЙ послови

шљење (Dig. 41, 1, 31) по коме: „Никад гола традиција не преноси својину већ таква којој претходи продаја или неки други правки основ (insta causa), због кога je уследила предаја“, као и на "Улпијаново (Dig. 12, 1, 18) по коме: „Ако ти дајем новац као поклон а ти га примаш као зајам [...] неће бити поклона“ знаки заблуда о основном послу, о insta causa не преноси својину. У прилог том схватању иду и неки други текстови из Дигеста, по којима предаји мора да претходи основ (causa) на пример, Помпонијев (36, 2 и 3); или они који такође истину да заблуда о основном послу (правном основу) чини уговор ништавним на пример, опет Помпонијев текст (18, 1, 41) или по коме путативни основ не преноси државину погодну за узукапију такође Паулосов текст (41, 4,2) по коме; „Држи ствар као купац онај који je ствар заиста купио, није довољно само мислити [...] да држи као купац већ мора да постоји посао куповине (debet etiam subesse causa emptionis), нити такав основ може довести до узукапије“; затим неки други текстови у вези са узукапијом у погледу путативног основа (41, 3, 27 и 41, 8,3), као и неки други текстови. Присталице концепције Немачког грађанског законика опет, позивају се на Јулијаново мишљење (Dig. 11, 1, 36) по коме заблуда о основном послу не смета преносу својине путем традиције: „Ако постоји сагласност у погледу предмета који се предаје али не и у основима (in causis vero dissentiamus) [...] извесно je да ће прећи на те својина [...]“; затим из текстова по којима, насупрот горњима, и путативан основ или уопште машьивост посла којим се стиче државина не смета узукапији (Dig. 6,2, 7,2; 41, 3, 13; 41, 3, 46). Своје схватање такође заснивају на околности што се по римском праву кондикцијом, а не реивиндикацијом, тражио повраћај индивидуално одређене ствари ко ja би прешла на другога без каузе или на основу манљиве каузе као што je у данашњем немачком праву. Koje je од ова два схватаньа тачно? Позната je оштра полемика која се између романиста и цивилиста водила у прошлом веку о том питању. Једни другоме су доказивали да су текстови на које се противник ослања интерполирани и наводе добро фундиране али често и извештачене, натегнуте аргументе за једно или друго схватање. Но истина мора бити негде у средини. По немачком романисти, Казеру, у почетку када су се развијали послови iuris gentium тражила се традиција основана на каузи у изнетои смислу. Код куповине и продаје, на пример, тражила се за важност посла не само предаја већ и исплата куповне цене. Но класици и Јустинијан су одступили од тога и најзад je победило схватање о апстрактности традиције (11). Ово схватање поткрепљује и околност што и из Гајевих Институција (2, 19 а нарочито 2, 20) као и из Јустинијанових Институција (2, 1, 40; 2,1, 41) излази да je традиција у римском праву настала из ius gentium.

„Увода у грађанско право“). Но у отвари то учете се у виду тзв. titulus aquìrendì или iustus titulus примењује само на тзв. деривативно стицање. Иако су многи аустријски писци (као, на пример, Унгер, Екснер, Нфаф, Ранда) нападали то учење и пледирали за немачко схватање, ипак je оно остало вла* дајуће у аустријској теорији. Но има и немачких писаца који су нападали учете Немачког грађанског законика у том погледу и од којих су неки пледирали посредно или непосредно за аустријско. То су, на пример, Слосман, Штампе, Франке, Бремер, Пернице, Шојрл (Scheurl), Пероци и Ланге који je у својој књизи Das kausale Element im Tatbestand der klassischen Eigentumstradition, 1930, настојао да докаже да je Јулијаново схватање у Dig. 11. 1. 13 интерполирано. (11) Kaser: Das römische Privatrecht, 1955, pp. 351—53.