Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

62

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Поставла ce питање које je од ова два схватања теоријски исправније и практично корисније. У грађанском праву je тешко одговорити на тако поставлено питање. Но оно je код нас актуелно због тога што предстоји кодификација имовинског права. Нама изгледа да je схватагье аустријског и нашег права више у складу са постулатом да се у праву јасно уочи економско, фактичко, и да се оно одвоји од нормативнога. Нарочито je то корисно (а и нужно) у имовинском праву. Ово решеше je у духу тог захтева. Ту се. правки основ, нормативни елемент, који са гледишта објективног права оправдава пренос јасно раздваја од преноса државине, преноса фактичке, економске власти. Вола да се на основу правом дозволених оквира постигне одређени економски или, ако ce xohe, имовински ефекат, у том систему се јасно разликује од самог тог ефекта. Зато je драгоцен податак који наводи Казер (а за њега се никако не може рећи да има материјалистичке полазне позиције) да je приликом појаве неформалних и консенсуалних послова у римском праву пуноважност традиције била условлена цилем (каузом) поставленим у основном послу. Римлани тада нису ништа знали о теорији каузе, о неком уопштавању те нове правне појаве, али je логика робног промета, који je све више узимао маха, наметнула такво решена. Тек касније под утицајем идеалистичких филозофских схватања а нарочито под утицајем хришћанског спиритуализма, који елементу воле придаје све већи значај и одваја га од његовог економског супстрата, појавлује се традиција као апстрактан посао о преносу. Taj процес се завршио код Јустинијана. После рецепције римског права а у току развоја тзв. ыодерног пандектног права понавља се сличан процес. Но да видимо сада приговор да се у римском праву кондикцијама служило за повраћај индивидуално одређеких ствари. Ни тај приговор није основан. Познато je да се реивиндикација у почетку могла применити само за тзв. stridi iuris negotii, па се појавила потреба да се заштите и правни послови из ius gentium-a, Најболе средство за то je била кондикција која je у почетку била једно средство поступка такође за stridi iuris negotii (тзв. legis actiones per condictionem) па ce тек после, управо зато што се у њима кауза није морала истаћи, почела да примењује као погодно средство за нове послове робног промета за које није постојала друга правна заштита. Римлани нису имали неку теорију или ма какво уопштено схватанье о кондикдијама a још мање о неоснованом обогаћењу или о појму имовине. Стога су кондикције у њих обухватиле не само случајеве ко je у данашњем праву долазе у облает неоснованог обогаћења него и разне друге случајеве за које се никако не може рећи да потичу из неоснованог обогаћења. Тако, на пример, постојала je тзв. condictio furtiva којом се од лопова или његових наследника тражио повраћај украдене ствари. Затим je Jyстинијан увео тзв. condictio ex lege којом се могло заштити свако потраживање из неког прописа који би донели цареви, уколико за то потраживање не би постојала нека специјална заштита (то je била клица касније опште тужбе за заштиту ма којег захтева из грађанског права). Постојала je још и тзв. condictio ex poenitentia која такође није била тужба из неоснованог обогаћења.