Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

298

AHA ЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Ако je свака наука мера и сразмера општег и појединачног, ако свака наука мора да води рачуна и о најситнијим испољавањима реалности а да их обухвата што општијим правилима онда наука имовинског права највише може да оствари тај постулат. Мало има друштвених наука у којиме има тако финих, истанчаних али и широких апстракција као што je имовинско право, а при томе те апстракције морају се свакодневно проверавати у пракси, и то у оној „ситној“. Можда једино још класична политична економија може у том погледу да се мери са имовинским правом иако je имовинско право још развијеније jep je оно непосредна надградња управо над политичном економијом. (Не заборавимо да je у Риму грађанско право била ј едина друштвена наука која je обухватала основне појмове из касније политичке економије и других каснијих правних и осталих друштвених дисциплина.) Стога сам сигуран да су цивилисти исто тако подобии у смислу претходне методолошке и друге припреме да се баве наведении друштвеним наукама као и тзв. публицисти. А што се конкретно тиче „ризика“ разговора са „специјалистима“ за горе наведена подручја друштвених наука прихватам „ризик“. Доказ je и овај мој напис. Но, да пређемо сада на конкретне примедбе. Друг Врачар замера „ангажовано реаговагье“ на извесые историјске и савремене податке, што, по гьему, има за последицу да „расправа није интонирана научном уздржаношћу и одмереношћу, и т. сл.“ (стр. 102). Ако он под „ангажованим реаговањем“ схвата унутрашњу обавезу научног радника да у одређено време или на одређен начин нешто каже, обавезу да би умирио своју научну савест, радо прихватам ову примедбу. Ако та примедба значи сцену научне вредности, довођење у сумњу мојих тежви да објективно истражујем подручје које обрађујем, ту примедбу свакако морам одбити. Неслагање између друга Врачара и мене je у појму тзв. друштвене стварности. Заиста je тешко рећи шта се подразумева под друштвеном стварношћу. Ja сам у раду све друштвене појаве сврстао у две основне категорије, објективне и субјективне. Објективне су оне које су предмет регулисања норми a субјективне '—■ саме норме у најширем смислу. При томе сам указао на условност ове поделе (условност с обзиром на потребе мога рада) и на тешкоћу да се тачно одреди граница између објективнога и субјективнога (II део, с. 77 —78). Затим, сасвим сам јасно рекао да je и тзв. објективни део друштва друштвени однос чим га регулише норма. Оно дакле што однос чини друштвеним у кр ајњој липији je подвргаваше тог односа норми. Оно што je дато дакле ван норме (а предмет je такође ван норме), а итак je друштвени однос, назвао сам, такође условно, друштвеном стварношћу иасупрот норми као субјективној супстанцији, „идеологији“ друштва. Друг Врачар доводи у сумњу ову тврдњу, но не успева да сём одреди шта je друштвена стварност. Он тврди „под друштвеном стварношћу треба подразумевати укупност друштвених феномена [... ] у којој се манифестује укупност друштвеног живота“ (с. 103); то je „амалгам субјективног и објективног“ а „субстрат сваког друштвеног феномена je друштвени однос“ (с. 104). Међутим, он смеће с ума да сам управо у свом раду на месту које и он наводи рекао да се са једног ширег гледишта заиста може