Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

300

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

висок степей свести, употреба руке и алата, заиста су били основни квантитети који су довели до новог квалитета друштва и норме (I део, стр. 17). Рад je заиста, како су то већ рекли Маркс и Енгелс у вези са присвајањем, основна друштвена појава. Али рад je већ нормам регулисана појава, дакле. колико узрок толико и последица льудског друштва. С друге стране, ако je свест предуслов и истовремено дериват норме, бар у одређеном смислу, норма je једна појава друге врсте него свест и интелигенци ј а. И поред тога што норму омогућује одређени степей развоја људеке свести, први појавни облик норме je ирапионалан, бар са гледишта каснијег развоја људске свести. Ирационалне забрана које намећу тотем и табу и слични облици класификација дозвољеног и недозвольеног у представама првобитних људи, које можда још не познајемо, имају свој извор, свој корен не , у свесном него у подсвесном, иако свест те забране, те првобитне норме, на неки начин систематизује. То je непобитна чињеница коју je већ давно уочавзла етнологија и етнографија a коју модерна индивидуална и ооцијална психологија све више потврђује и објашњава. Развој л>удског знања и сазнања, а с тим у вези и све веће и веће диференцирање норми, као и све већи развој људског друштва помоћи ће да ce норма и разум ове више приближе, да свест све више осваја подсвесно, да све више понире у њ, да субјективно што више потчини објективно, да човек буде све „слободнији“. Но, не треба имати илузије да смо негде при крају тога развоја. Иако сматрамо, ja бар чврсто верујем у то, да су класици марксизма открипи основне законе кретања људског друштва, основни однос између објективног и субјективног, још ни данас не смемо да прецењујемо снагу свести и разума, рационалног, и да сматрамо да већ познајемо све друштвене законе. Од те основне чињенице треба поћи да бисмо ценили и остале неспоразуме између друга Врачара и мене. Пре свега у погледу каузалности и финалности (стр. 103). Заиста, не могу разумети како се може из моје студије извести закључак да сам ja негирао постојање законитости у друштвеним појавама тиме што сам тврдио да je природа у ужем смислу свет каузалности а друштво свет финалности. Уосталом, у примедби бр. 3 (I дела расправе) јасно се види из наведеног Енгелсовог мишљења о томе у Лудвигу Фојербаху, по коме наведена разлика „[...] не може да измени чигьеницу да ток историје одређују унутрашњи општи закони“. Према томе, сасвим je сувишно кад ме друг Врачар подсећа „да je социологи)а постала наука тек када je почела да огкрива објективне законитости друштвеног живота, када je утврдила да и ту постоји детерминизам“ (стр. 103). Ja hy да подсетим друга Врачара, прво, на оно што сам малочас рекао (а што сам још јасније истакао у само) расправи), а друто, да су објективне законе друштва откривале разне друштвене науке далеко joui пре постојања социологије (чак и још пре постојања политичке економије). Штавише у студији сам јасно рекао и то да што je свест људи неразвијенија (на пример у примитивним друштвима) то je већа њихова илузија да заиста ньихови циљеви утичу на ток објективне стварности. Даље, велики неспоразум између нас влада у погледу норме и у погледу идентификације друштва и норме. Ja сам у студији негласно да