Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

198

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

шњим обичајима правом чије су поштовање обезбеђивали општински органи, и треће, ставу државе да из постојећих ситуација извуче што више користи без улагања неопходног капитала за подизање покрајине из заосталости - о чему се она није старала. У Словенији, као што je већ поменуто, општине су биле организоваке бројним законима аустријске државе који су донети за сваку словеначку покрајину посебно. Характеристично je овде да су општински органи (општинска представништва и општински одбори) имали двоструке надлежности: самоуправне и делегиране (пренесене) од стране државе. Прве су обухватале послове од ошптег интереса за општинаре (исто као и у Далмацији) а друге су се сводиле на вршење функције месне полиције (и убирања пореза). Самоуправа се састојала у изборности општинских органа (уз везивање изборног права за стапешку припадност и имовно стање до измене Законом о изберу представништава од 1927. и у подређености самоуправних органа вишем самоуправном телу, Покрајинској скупштини (као у Далмацији), док je она постојала а затим среском начелнику и бану. Најмању самосталност имале су општине у Војводини. ЬЬихово уређење окарактерисано je као „варијанта магистратског устројства општинског надлештва, састављеног из часника и службеника“ (према Законском чл. XXII из 1886. о огаптинама у Војводини). Другим речима, у општинској управи участвовали су поред изабраних представника и професионални службеници. Војводина je иначе имала две врсте општина: мале и велике. На челу малих општина (до 5.000 становника) налазило се општинско поглаварство као колегијално тело, које се састојало од општинског кнеза (председника или бирова) и његовог заменика. Затим, од најмање два часника (одборника), окружног бележника, „окружног сиротињског оца“ (који се старао о сеоској сиротињи) и лекара. У поглаварство великих општина улазили су исти функционери са додатком још два часника и општинског благајника. Кнез je био представник државне власти са највећим утицајем у општини и широким правима самосталног одлучивагьа. Остали чланози поглаварства били су њему подређени. При доношењу одлука од општинског интереса кнез je могао да се консултује и са осталим члановима поглаварства али није морао. Због тога je опште мишљење да je општина у Војводини била уређена по бирократском систему управљаша (што je и разумљиво јер није имала аутономан статус и директво je била подређена Мађарској; са бирократским системой се наставило и у новој држави). У Хрватској (и Славонији), која je у оквиру Аустро-Угарске имала извесну аутономију те према томе и право на самосталну унутраппьу управу и организација оних општина које нису имале магистрате, била je слична организации општина у Војводини. На челу општине налазио се општински одбор биран од најимућнијих становника општине (са највећом пореском ставком) у који су, осим изабраних чланова, улазили: општински начелник, општински бележник, општински благајник и други. Општине у Хрватској биле су подређене у првом степену котарској (сре-