Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

210

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

сжима који су износили мишљења да жене, будући заостале и у огромној већини неписмене, не би умеле правилно да употребе своје бирачко право). Други су предлагали да се само универзитетски образовании женама и женама „које самостално воде радгье“ да „огаптинско изборно право“. Трећи су тражили да се изборно право не третира на исти начин у свим покрајинама а посебно питање права гласа жена (Вошвьак: „Не треба дати исто изборно право у Словенији и у Црној Гори“) (19). И, разуме се, највише je било оних који су се супротстављали свим овим предлозима. Један од посланика je дао и овакво образложење (Милан Радовић): да „ни ми мушки народ нисмо најписменији, а камо ли жене“-. „Када будемо напреднији и зрелији ми и наше жене, онда Немо дати право гласа женама“ (20). Било je посланика који су предлагали чак и то да се „ограничи изборно право онима који немају никаквог иметка и ништа не плаћају, нити дају општини“, као и да „треба искључити на тим изборима, или им бар сузити гьихова права, и фабричкмм радницима“ (због тога што су „опасни“) (21). Питагье тајног или јавног гласања третирано je од стране малог броја опозиционара, пошто je јавно гласање усвојенс и у новом изборном Закону који je донет после октроисаног Устава. Посланици који су тражили тајно гласагье у општинама истирали су да једино оно може да обезбеди „да се савесни л>уди неометано и без ичијег утицаја и притиска било с које стране слободно опредељују“ (22). На то je један од посланика одговорио да онај који има „грађанске куражи гласаће како треба без обзира да ли je гласање јавно или тајно“ (23). Највише се полемисало око одредаба Закона које обезбеђују надзор државне власти над општинским органима. То питагье се сматрало битним које, како je један од посланика рекао, „задире у само срце проблема“. .И док су представници већине сматрали да je самоуправа обезбеђена и уз државни надзор (у „циљу заштите законитости“) наводећи да и у западноевропским земљама постоји државна контрола над општинама („па и у Енглеској“), дотле je опозиција настојала да покаже да Закон не даје ни „минимум“ самосталности општинама, да je , негација принципа самоуправе“ и да je „реакционаран“ чак и „према србијанском Закону о општинама“. Други посланици су били још оштрији: наводили су да Закон „уводи панДУРију у општину“ с обзиром да су се среоком начелнику давала, врло широка овлашћења: да присуствује седницима општинског одбора, да у сваком моменту молсе да прегледа рад општинских органа, да може да задржи од извршења сваку његову одлуку било с образложењем да je незаконита било да je нецелисходна, да иако нема право да казни председника има право да га смени (прско бана) ако не изврши шегове наредбе. Међу посланицима један je запитао каква je то онда самосталност општина кад се „самоуправа помин>е у закону четири нута, бан 36 пута, а срески начелник 75 пута“! Чак je и вођа једне мале, фашистичке странке (Хођера) окарактерисао Закон као „реакционаран“, питајући се „коме

(19) Исто, с. зз. (20) Исто.

(21) Стенографске белешке, с. 46. 7, (22) Исто, с. 26

(23) Исто, с. 33.