Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

МЕТэУНАРОДНИ ОДНОСИ И ИСТОРИЈСКЕ ДИСЦИПЛИНЕ

219

људског развитка а под историјом културе духовни развој човека. Гледано са становишта развоја људског друштва уопште, тешко je чинити ову разлику, мада би се са практичне стране она могла да користи. Но нас интересују међународни односи онако како се они третирају у овој историјској дисциплини. Извесни аутори излажу цивилизациони развитак више народа стандардним историјским методом. Њима je циљ да истакну доприносе појединих народа одређеној цивилизацији и истозремено да укажу на њене утицаје. Тако су историчарима цивилизации е народи и субјекти и објекти једног одређеног цивилизованог процеса. Ако се тај процес излаже y греговој еволуцији уобичајеним историјским методом, онда je то, како рекосмо, стандардна историја цивилизације као што je то позната Историја европске цивилизације Гизоа (Guizot) (12), а од модернијих дела Meja (May) (13) и Фергузона (Ferguson) (14). За извесне историчаре међуткм, као што je то познати британскЈг историчар Арнолд Тојнби (Arnold J. Toynbee), (15) цивилизација има јединствено значење и зато се предмет историјског разматрања цивилизације састоји у генези поједииих цивилизација и њиховим манифестацијама, a према његовим властитим, унапред одређеним филозофским критеријумима. Ова врста историчара добрим делом одваја цивилизацију као посебан предмет и третира je независно од друшгввног процеса у народима у којима се она рађала и развијала. Њихов метод je тако више истории ско-филозофски него историјски у опште схваћеном смислу. Но, не мора да je сасвим сцекулативан, као што je то случај са делом Тојибиа, а може у целини такво да буде, као на пример Шпенглерова књига, код нас позната под насловом Пропаст Запада (16). За нас je од нарочитог интереса развој цивилизације односяо културе, почевши од XV века када народи почишу управо ту културу и цивилизацију све више заједнички да користе и развијају. Почевши од XV столећа, а нарочито од XVII и XVIII века до данас, све je изразитија тенденција на културној и цивилизационој интеграции света, особито са формирањем светског тржишта, саобраћајних средстава и сложених система комуникација (17). У ширем тумачењу међународних односа за нас могу бити од интереса и они аутори који у историји цивилизације виде збир појединих цивилизација односно култура, као и они писци који излажу на свој начин концепцију светске културе. Први могу бити од значаја за теорију о међународним односима ако нам дају представу о одређеним схватањима у једној земл>и, о начину понашања и о начину резоновагъа. У том случају пружа нам се могућност откривања смисла њихових акција на међународном плану као и представе о ньиховом међународном општењу. Друга врста писаца

(12) М. Guizot: Histoire de la Civilisation en Europe depuis la Chute de l’Empire romain jusqu’à la Revolution française. Paris, 1878. (13) A J. May: A. History of Civilization, New York, 1956. (14) W. K. Ferguson Geoffrey Bruun: A. Survey of European Civilization, New York, 1952.

(15 A. J. Toynbee:A Study of History, t, I—X, London, 1945. Види H. L. MasonToynbe’s Appreach to World Polit’es, New Orleans, 1958, са богатом литературом о Тојпбу као историчару иивилизације и међународних односа. (16) О. Шпенглер; Пропаст запада, Веоград, 1936. (17) О томе види предавања (шипилографисана) проф. др. A. Baica: „Развитак цивилизације“, издање Високе школе политичких наука, Београд, 1961, св IV, с. 80.