Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

218

АН АЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

мотиве којима су они били инспирисани. Он иде за тим да изнесе „генезу целокупног међународног система“ у његовој еволуцији. У каузалитету међународних односа он види једну од главних характеристика свога дела. Совјетски аутори историје дипломатије поставили су себи сличан, мада садржајно и методолошки различит задатак. Они су пошли, како кажу У предговору дела, од анализе међународних односа у епохама које су се смењивале, да би дали кратку историју дипломатије, од старог доба до почетка Другог светског рата. То je, по њиховим речима, „први покушај марксистичке обраде у овој области и у овим размерама.“ Појам дипломатије од стране аутора совјетске историје дипломатије није довољно одређен. мада je прилично јасно изграђен у совјетској дипломатској и правној теорији (9). Одсуство општег увода у коме би био рашчишћен појам и схватања дипломатије свакако би дало далеко адекватнију обраду изабраног предмета, Користећи се добрим делом начином излагања у Хиловом делу, које се наводи у предговору првом тому, писци совјетске историје дипломатије су заиста излагали развој дипломатике у првом тому, док су у остала два тома изнели дипломатску историку углавном Европе, задржавајући се највећим делом на спољним политикама великих сила, нарочито рз г ске и доцније совјетске спољне политике у њиховим међусобним односима. Суштинско тумачење je засновано на мислима марксистичких класика. Осећајући, коначно, одступање од првобитног методолошки одређеног задатка, и стога празнине у другом и трећем тому, писци су додали расправе академика Тарлеа и Колчановског о поступку, методама, организационим облицгша и техници савремене дипломатије. Но, овај додатак није могао да испуни оне празнрше до којих се дошло одступањем од претходно одређеног начина анализе. Иако су различити циљеви и начини излагања аутора дипломатске историје и историје дипломатије у примени њихових различите постављених начина анализа, они долазе до резултата. за које je тешко рећи да ли представл>ају дипломатску историју или историју дипломатије. Они пак писци ксјима je предмет излагања једна врста дипломатије или характеристике једие дггпломатије примешују метод историје дипломатије са можда више успеха, на пример Моватова (Mowat) Историја европске дипломатије 1451 —1789 (10), мада и они долазе у ситуацију до комбинују оба метода често до те мере да се читалац нађе у недоумици у коју би га врсту укључио. Такво je, на пример већ наведено Лангерово дело Дипломатика империализма или Мунова (Moon) књига Империјализам у светској политици (11). Међународни односи на одређен начин улазе у предмет и једне релативно младе историјске гране; историје културе и цивилизације. У англосаксонско) и француској литератури термини цивилизација и култура употребљавају се у скоро истом значењу. У немачкој литератури, нарочито старијој социолошкој, и под њеним утицајем у литератури земаља Источне Европе, под историјом цивилизације подразЈ г мева се материјална страна

(91 Дипломатически словар, т. I, Москва. 1948, с. 570 —591. (10) R. В. Mowat: A. History . of European Diplomacy, 1451 —1789, New York. London. 1928. (11) P. T, Moon: Imperialism and World Politics, New York. 1927.