Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

191

Пример који je најпогоднији за објашњење овог закона јесте претварање новца у капитал. Пре света, да би новац могао постати капиталом, нужно je да постоји одређени друштвени однос у чијем се крилу врши оплођавање вредности. Ако такав однос не постоји, онда ће власник новца доживети сличну судбину као г. Пил (Марксовг пример), коме се десило да и поред 50.000 ф. ст. намирница и средстава за производњу и 3.000 лица из радничке класе које je из Енглеске преселио на Сван Ривер ипак доживи да нема ко да му намести постељу и донесе воде jep je несрећни г. Пил „све предвидео само не и извоз енглеских односа на Сван Ривер”. Ако je, дакле, овај услов испуњен, онда je потребно да сума новца или прометних вредности нарасте до одређеног минимума који ће омогућити њиховом власнику да живи од туђег неплаћеног рада. Маркс наводи пример да радник у некој делатности ради 8 сати ради репродукције своје радне снаге, а 4 сата ради за капиталисту да би му створио вишак вредности од кота овај други живи. Да би капиталист живео као радник, он мора имати толико новца да купи два радника и толико средстава да запосли кушьену радну снагу. Али да. би живео само два пута боље од радника, он би морао да узме осам нута, већи број радника под условом да половину вишка вредности поново претвори у капитал. Да би се занатски мајстор ишчаурио у капиталисту мора имати толико прометних средстава да живи не као радник него знатно боље од њега. Тек онда постаје капиталист. Овде Маркс напоминье да се ту потвРђУЈе тачност Хегеловог закона о претварању квантитативних промена у квалитативне разлике. Почетак капиталистичке производив везан je за истовремено запопиьавање већег броја радника тако да се процес рада проширује у обиму. На. први поглед разлика између занатске и капиталистичке радионице изгледа само квантитативна пошто сваки радник обавља све операције на производи од почетна до краја. Али je та разлика само привидно таква. У кооперации се формира друштвена производна снага рада захваљујући деловању већег броја људи. Ту друштвену производну снагу рада капиталист не плаћа што доноси повећање масе вишка вредности. Краће речено, квантитативна промена (број радника) узрок je квалитативној (пораст продуктивности рада), а опет ова води квантитативно) промени (увећавање вишка. вредности). „Друштвена производна снага рада добија се бесплатно чим радници буду стављени под одређене услове, а капитал их под те услове ставља’® (15). Тако се проста капиталистичка кооперација показује различитом од занатске радионице двоструко, и по квалитету и по квантитету.. Све су ове промене у првом реду последице промене положа) а непосредног произвођача лишеног средстава за производььу и претвореног у најамног радника. То je основни квалитет капиталистички организоване производив. Посебно се квалитативне промене могу уочити код поделе рада у мануфактури: радници постају делови целине изван које не могу самостално опстати; будући да постају делимични радници знатно су зависнији од свога послодавца; физички закржљавају и интелектуално отупљују; повећава ce продуктивност рада као последица специјализације делатности праћена спе-

(15) Капитал, књ. I, с. 271.