Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

281

СУДСКА ПРАКСА

ставла проблем у случајевима када се радња учиниоца појављује као непосредни узрок наступеле последице тј. када се у каузални ток не уплиhe дејство још неког чиниоца који несумњпво има значај за насхајање теже последице ( 7 ). Међутим, када je по остварењу основне последние даљн каузални ток ка наступању крајње (теже) последние условл>ен како даљим деловањем узрока који je изазвао настајање основне последние тако и деловањем још неког услова чнјн каузални значај треба проценити, онда ce поставља питање да ли ce узрочна веза између првог узрока и крајње последние одржава, те се ова нма да сматра и узроком и друге последице, или je, пак, та узрочна веза уплитањем новог узрочног фактора прекинута, тако да овај друга фактор заснива нов узрочни однос односно ток који се завршава настајањем крајње последице, тако да се овај друга фактор појављује као њен узрок. 4. Y случају на који се односи наведена пресуда Врховног суда Хрватске управо je таква ситуација. Учинилац je несумњиво својим радњама нзазвао основну последицу тешку телесну повреду, из које je касније уз садејство још једног услова одсуства благовременог указивања лекарске помоћи, наступила смрт повређене. Y таквој ситуацији, прво пихање које треба расправити приликом решавања проблема узрочности јесте да ли се благовременом лекарском помоћи смрт повређене могла да спречи. Ако би одговор био негативан, односно ако je природа нанетих телесних повреда била таква, да би из њих резултирала смрт повређене независно од правовременог указивања лекарске помоћи, онда су несумњиво радњама учиниоца били остварени сви услови за настајање крајње (теже) последице, па би се радње учиниоца имале да сматрају узроком крајње последице, чије би се наступање са гледишта узрочности имало да пришппе учиниоцу независно од његове виности тј. субјективног одноca према наступању исте ( 8 ). Међутим, уколико се у конкретном случају смрт могла да спречи благовременим указивавьем лекарске помоћи, што je изостало, без обзира на то због чега je до тога дошло (повређена није тражила лекарску помоћ, друга лица су то онемогућила, лекар je одбио да укаже помоћ или др.), онда je овај услов несумњиво допринео наступању крајње последице, па се мора да утврди и његов каузални значај, јер у случају иегове релевантности као узрока долази у питање и знача) првог узрока радие учиниоца која у том случају добија карактер посредног узрока, што може да доведе у питање и иегову релевантност као узрока наступеле крајње последице. 5. Кривични законик не садржи одредбе о одређивању узрочности ( fl ). Став je законодавца да се ово питаие као фактичко не треба да регули-

(7) Др J. Таховић; Кривичио право општи део, Београд, 1961., стр. 111.

(8) Др Т. Живановић: Основи крнвичног права, општи део, Београд, 1935, књига I, св. 1, стр. 164. и сл.

(я) Као и већчна других кривичних законика, на пример: фраицуски, РСФСР, швајцарски и др. (Code pénal, éd. Dalioz, Paris, 1963, Уголовный кодекс РСФСР изд. юридическая литература, Москва, 1966.; A. Panchau: Code pénal suisse annoté, Lausanne, 1951). Међутим, y неким кривичним законицима, као иа пример, у италијанском (чл. 40. и 41.) такве одредбе постоје (в. L, Franchi: Codice pénale e Codice di procedura pénale, Milano, 1934, стр. 14).