Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

428

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

може накладно још изјавити раскид уговора (скандинавска хеорија ( 17 ) то искључује, док UCC то дозвољава ( 18 ). Међутим, без обзира на несигурне теоријске основе ове институције и извесне тешкоће у њеној практично] примени, веома знача]ни интереси угрожене уговорне стране као и интереси бржег и сигурнијег обављања привредног промета оправдавају правну заштиту коју пружа ова институција. Зар није оправдано заштитити интересе угрожене странке кад je код ње створена неизвесност да ли ће примити чинидбу, или, боље речено, кад je код ње створена извесност да обавеза супротне стране неће бити нзвршена? Зар се она може у таквој ситуацији осудити на пасивност и задржати да не користи, све до протека рока чинидбе, права којима штити своје угрожене интересе? Напр. произвоВач који би морао да обустави производњу, уколико му сировине не буду испоручене о року, нашао би се у тешком положају ако не би имао право да раскине уговор у случају извесности изостанка испоруке, и пре рока, и изврши куповину ради покрића. Интереси привредног промета захтевају да једна фактички сасвим извесна и очита ситуација буде што пре правно санкционисана. Мада изричито не предвиВају право раскида пре доспелости, узанса 62 и текст узансе 209 ст. 3, видели смо, дозвољавају тумачење по коме наше право прихвата институцнју раскида уговора пре доспелости. Никакие препреке се, према томе, не стављају нашо] судско] пракси да могућност, коју пружа овакво тумачење ових узанси, и користи. Ако прихватимо ово становиште, онда се поставља питање разграничена домена примене узансе 62 и узансе 209 ст. 3. Као што смо већ видели, претпоставка за примену узансе 62 je основана бојазан да једна странка неће испунити своју обавезу, а за примену узансе 209 ст. 3 саопштење дужника, што значи извесност да неће испунити своју обавезу. МеВутим, са гледишта примене права на раскид ове две претпоставке се изједначавају, јер, према узанси 62, угрожена странка може раскинута уговор само ако je претходно тражила од дужника обезбеђење да ће обавеза бити извршена, па јој то обезбеђење не буде дахо у примерном року. Ова процедура обезбеђује да се основана бојазан коју je странка у почетку имала претвори у извесност да дужник неће извршити обавезу. Jep, недавање траженог обезбеђења сасвим јасно показује дужника да не изврши уговор односно његову финансијску немоћ. Према томе, кад je у питању коришћење права на раскид пре доспелости, обе узансе траже извесност да обавеза дужника неће бити извршена.

(17) Т. Almen, Das skandinavische Kaufrecht, I, стр. 400 и сл. (is) UCC § 2-610(Ь).