Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

427

ПРАВО НА ЈЕДНОСТРАНИ РАСКИД УГОВОРА ПРЕ НАСТУПАЊА ДОЦЊЕ

сти које указују на рВаво нмовинско стање дужника, које угрожава извршење дужникове обавезе. Поступци дужника пре доспелости, усмерени на неизвршење уговорних обавеза, могу евентуално изазвати само последние предвнђене у узансп 209. ст. 3. Ad 3. Ни узанса 62 нн узанса 209 ст. 3 ие предвиђају изрично право раскида уговора пре доспелости, али га изричито ни не искључују. МеђуTHiM, као што смо раније видели, из текста ових узанси може ce логички извући закључак да таква могућност постојн. Судска пракса ce, колико нам je познато, такође није изричито изјаснила о овом питању. Према Габелу, већина иностраних законодавстава не даје то право, мада ce у пракси запажају супротне тенденције. Какви су теоријски и практички аспекти усвајања једне овакве институције? Теоријске основе ове институције су врло несигурне. Ова институција даје могућност једној уговорној страни да раскине уговор пре него што je друга страна уопште била у обавези да га изврши. Обавеза није извршена јер њен рок није доспео, па ипак друга страна, на основу тога што je дошло до промена у имовинском стању дужника (случај из узансе 62), или што je дужник изјавио да обавезу неће извршити (случај из узансе 209 ст. 3), или, чак, на основу тога што дужнрж није извршио неку од привремених радњи, има право да раскине уговор. Теоријски je тешко образложити раскид уговора услед повреде обавезе која правно још уопште није ни наступила. Дужник, који je саопштио да неће извршити обавезу, може се увек, изузев у случају немогућности, предомислити. Доктрина je покушала на више начина да теоријски образложи ову институцију. По Рабелу, немачка доктрина већином сврстава ову институцију у позитивне повреде уговора, тј. повреде које не улазе ни у оквир довдье, ни у оквир одговорности за мане, како би се могле образложити последнце које прате одбијање извршења пре доспелости. Y англосаксонским правима се институција теоријски конструише тако да се одбијање испуњења сматра као понуда за закључење уговора о раскиду уговора, а поверилац својом изјавом ову понуду прихвата ( 14 ). Несигурна теоријска основа ове институције условила je у пракси доста спорних питања, која су решавана на различите начине. На пример, да ли се продавац који je изрично пре доспелости изјавио да неће нзвршити испоруку, може користити накнадним догађајима који га ослобађају испоруке, ако се купац у међувремену није користио својим правом на одустанак ( 15 ); да ли продавац може опозвати своју изјаву о одбијању све док купац не изјави раскид, или je његово одбијање неопозиво (немачки државни суд признаје одбијање као коначно само онда кад je искључено да се продавац још може предомислити ( 16 ), што je врло тешко доказати); да ли, с друге стране, купац који je изјавио да ће захтевати испуњење,

(14) S. Williston, On Sale, § 585.

(15) Случај Avery в. Bowden (1856), цитирано no J. Benjamin: A Treatise on the Law of sale of personal property with reference to the French code and civil law, Sth ed., стр. 823.

(iß) В. E. Rabel, op. cit., I, стр. 385. Исти став заузима UCC § 2-611.