Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

273

БЕЛЕШКЕ

Предлози измена почињу већ код основног питања о природи и цшьевима брака, што je и разумљиво, ако се сетимо да je брак у Италији у надлежности цркве, а не државе. Нови предлози Нарочито наглашавају потребу апсолутне сагласности будућих супруга да ступе у брак. Да би се у потпуности обезбедила свесна изјгша воље, предлаже се да се одреди као минимални узраст 18 година, а да се приликом одобравања склапања брака малолетника води, у сваком посебном случају, рачуна о стварној психичкој и физичкој зрелости. Поред тога, комисија предлаже да се сви будући супрузи подвргну детаљном лекарском прегледу да би сваки од њих могао да буде упознат са стањем здравља другога. Посебно важно питагье je форма склапања брака: за разлику од досадаппьег, канонског брака, који повлачи питање надлежности црквених власти у овој области, предлаже се грађански брак не само за изузетне случајеве и са мањим дејством, као што je до сада било, већ граЬански брак као обавезан за све и са апсолутним дејством. Пуноважност брака се посматра, првенствено, са становишта слободке воље личности да склони брак. Основни разлози за ништавост су заблуда у идентитету и битним особинама другог супруга, док се предлаже да здравствено стање не може бити разлог за развод брака, што je и разумлшво, ако се сетимо да се захтева лекарски преглед пре брака. Предлоги захтевају да поништење брака не утиче на статус деце она су у сваком случају брачна. Најзанимљивији су предлози комисије да се уведе развод брака и у шалијанско законодавство. На основу члана 34. Конкордата који je италијанска држава склонила са Светом Столицом, надлежност за црквене бракове je припала цркви, која сматра да брак може престати само смрћу једнога од супруга. Не предлажућн, за сада, узроке који би довели до развода брака, захтева се могућност развода не само за касније склопљене бракове, већ и за све оне за које je проглашена растава од стола и постеља. Аруга комисија, која се бави проблемой раставе супруга, посматра личне односе супруга као слободних личности које желе да живе заједно. Ново законодавство треба да спроведе потпуну једнакост између супруга у њиховим правима и дужностима, и њихову подједнаку одговорност у подизању и васпитању деце. Растава не руши породицу, већ je лек који ce примењује једино када je даљи заједнички живот постао немогућ. Ту држава интервенише у породичним односима само да би регулисала абнормалне ситуације. Међутим, досадашња интервенција државе je била у великој мери сужена због надлежности Цркве, и немогућности лица ко ja имају раставу да склопе други брак. Фактичка растава je последица немогућности заједничког живота и дуг одвојени живот довољан je за раставу. Сагласна растава се заснива на чл. 151. Грађанског закона који гарантује једнакост супруга. Комисија нарочито истиче да треба укинути доказиван>е „кривице” за раставу, јер то вређа лично достојанство и може довести до психичких и моралних потреса за појединца. Највеће потресе растава родитеља доноси деци и зато држава треба да их заштити, и то не само материјалним обезбеђењем, давањем издржавања, већ и другим правима у односу на оба родители. Посебно je тежак положај ванбрачне деце, који треба што хитније изменити законским прописима који би дозвољавали признавање ванбрачне деце и њихово стицање права, личних и имовинских, према природном оцу. Обимни предлози ове комисије доносе, у ствари, конкретне предлоге којима се признају узроци и дејства законске раставе као основе за развод брака, који садашње законодавство не признаје. Четврта комисија се бавила проблемой личних односа између супруга. Основни предлог ове комисије захтева усаглашавање прописа из области породичног права са уставним начелима. Једнакост .мушкарца и жене, прокламована уставом, није спроведена у породици, где жена, а по-