Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

457

ПРИЛОЗИ

пре наступања поменутих последица исправе своју грешку. Y томе би требало да буде гарантија заштите интереса осигураника. Отуда, правило по коме убудуће иницијатива плаћања премија лежи на осигуранику, трпи један изузетак и једно ублажавање (резерву): а) Од правила доносивости премија одступа се у случају када осигураник услед немоћи или старости није у могућности да се креће или ако стану) е у месту удаљеном више од три километра од на) ближе поште; у том случају премија се плаћа у месту домицила осигураника (чл. 5. декрета од 23. јуна 1967). в) При доспелости сваке премије осигурач je дужан да обавести осигураника о датуму доспелости и висини дуговане суме (чл. 4. истог декрета). Но, уколико осигурач не би ово обавештавање чннио препорученим писмом, него обичним, које не оставла трага, опет би се запало у тешкоће доказивагьа и цео систем би поново дошао у питање. Стога овде, по мишљењу проф. Бесон-а. ни)е у питању правило које дира у принцип доносивости, него једно правило контролног карактера (règle de contrôle), ко)е ce примењује само у односима између осигурача и надзорних органа власти (предвнђене су кривичне санкције за осигурача), а не уговорна обвеза осигурача на чије би се неизвршење осигураници могли позивати ради избегавања последица неплаћања премија. 2. Последице неплаћања премије осшурања. Цео систем je измењен у најважнијим тачкама: y погледу подношења захтева ради испуњења уговора, у погледу начина стављања осигураника у доцњу, трајања суспензије уговора, раскида уговора и у погледу трајања рокова. а) Тужба суду ради испуњења уговора. По ранијем тексту, осигурач )е по протеку рока од тридесет дана од стављања осигураника у доцњу (т), двадесет дана од стављања у доцњу и следећих десет дана суспензије уговора) имао право било да раскине уговор, било да тужбом захтева од суда испуњење уговора. На поставлено питање праксе да ли ово значи да су стављање у дощьу и суспензија уговора неопходни и претходни условн да би осигураник могао бити тужен суду, Касациони суд није давао одреЬен одговор, и у кратком временском интервалу се различито изјашњавао ( 2 ). Многа су, нпак порицали оправданост условљавања тужбе осигурача овим формалностима, утолико пре што осигураник, цротиву кога je тужба подигнута, задржава право на гарантију из осигурања, док, с друге стране, сваки поверилац може, према општим правилима грађанског права, да подигне тужбу противу свог дужника чим његово потраживање доспе за наплату. Стога нови текст садржи решење по коме уговор може бити суспензован у случају неплаћања премије у одређеном року после доцње осигураника, али све то „независно од права осигурача да тужбом суду захтева извршење уговора...” (чл. 5. Закона од 30. нов. 1966). б) Стављање осигураника у доцњу. Законодавац из 1930. године желео je да учини крај злоупотребама система по коме je сама чињеница доспелости премије ставлала осигураника у дощьу, што je осигурачима омогућавало да суспендују дејства уговора чак и без знања осигураника.

(2) L. Sicot et H. Margeat, Précis da la loi sur le contrat d'assurances, IV éd., p. 113, no. 166.