Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

482

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

теже формирању своје владе и политике у Бундесрату. Тако се централизира уплив политичких странака преко земалске владе на савезну владу, а консеквенца je да пслитичке странке у покрајинама добивају опћедржавни знача]. Аанас се у СР Њемачкој може уочити неравноправност домова, као и тендендија слабљења легислативе у корист егзекутиве. Из одредаба Устава произилази да je Бундестаг данас најважнија политичка институција и да je најважнији дно политичке власти концентриран у њему. С друге стране, значајно je да власти Бундестрата постепено фактички и формалноправно слабе. Неравноправност домова долази до изражаја и у савезном законодавству, и то при изгласавању закона. Y погледу законодавне иницијативе домови су равноправни. По Уставу из 1949, као и по Уставу из 1919, могуће je доношење закона без прнеганка Бундесрата, у коме се налазе представници земаља. Управо ова чшьеница потврђује да je федеративно начело у СР Њемачкој ослаблено. С друге стране, интересантно je да Устав из 1949. изнимно под одређеним увјетима допушта доношење неког закона, иако за његово доношење савезна скупштина није дала свој пристанак већ само савезно вијеће. То je изниман случај али веома значајан ( 21 ), јер показује да je питање дводомног система уСР Њемачкој ријешено на један специфичан начин. Постоје, међутим, и друга савезни послови у којима долази до изражаја неравноправност домова, прије света, то je избор високих савезних функционера: пргдсједника федерације, поставлање и опозивагье односно политичка одговорност предсједника владе (канцелара) и ратификација међународних уговора. У сва три случаја Бундесрат нема никаква права да одлучује о там питањима, иако су она веома значајна. С обзиром на надлежност савезне државе и федералних јединица, може се констатирати да су оне Уставу СР РЬемачке од 1949. нормиране тако да савезна држава врши само оне послове за које je Устав изричито овлашћује (чл. 30). док сви остали послови припадају у надлежност самих федералних јединица. Из неких одредаба Устава (чл. 30) могло би се заклучити да je надлежност федералних јединица правило, а надлежност савезне државе изузетак. Како каже проф, Стефановић; „Но, морамо ипак рећи, да споменуто начело Устава од 1949, не мора значит вершку добит за земле. Све овиси од тога, колики je број питања Уставом повјерен федерацијн и колико je, према томе, остало за земле” С 22 ). У погледу подјеле законодавне функције Устав разликује три категорије. Прнје свега, ради се о питагьима која су исклучиво право савезне државе. Редовито се ту ради о питагьима која су веома важна и која морају бити јединствено регулирана у читавој држави. О там питагьима федералне јединице могу доносити законе само ако су на то изричито овлашйене савезним законом (чл. 71. и 73). У другу категорију улазе овлашћегьа која спадају у законодавну домену и савезне дожаве и федералних јединице. Правило je да те законе доносе федералне јединице, а изузетно савезна држава. МеВутим, ако савезна држава донесе закон о не-

(21) Ј. Стефановнћ: „Ширење федерализма и његово упоредо слабљење по садржају", Сарајево. 1954, стр. 66.

(22) Ibidem.