Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

154

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

квена хијерархија, необавештеност публике и сл. Он je, напротив, сматрао да главни узрок и корен пропадања исхоријских споменика треба тражити у постојећем нравном систему Краљевине Југославије. Ово због тога што су историјски споменшщ у том систему третирани као и све остале ствари. Y тадашњим законима, найме, као што и сам каже, није било никакве разлике између обичне вашарске слике и иконе средњовековног мајстора, ни измеВу мача неке историјске личности и обичног ножа. Отуда je сопственик историјског споменика могао чинити с њим што хоће, а то значи и оштетити, па и уништити споменик. Да би се ово онемогућило, писац je заступао гледшпте да треба донетн закон о заштити историјских споменика „којим би историски спомешщи били изузети од примене правила огпптег права, и којим би била поставлена посебна правила за них”. С тим у вези залагао се за стваратье нарочигог режима за својину историјских споменика, јер ће ce y противном „свака иницијатива за тьихову заштиту разбити о зид приватне својине.” Ове иегове опште поставке, мада у основи нису биле нове и непознате, бар не ужем кругу културних прегадаца ( 2 ), садржале су у себи аргументовану критику постојећег правног система, која ће доћи до изражаја нарочито у излагангу о томе шта треба да садржи закон о заштити историјских споменика. 2. Предмет заштите: непокретни и покретни историјсхи споменици. По др Михаилу Константиновићу, закон о заштити историјскнх споменика требало би да садржи три основне групе одредаба. Једна би се односила на предмет заштите, а то би биле све ствари које имају неку историјску или уметничку вредност. Под таквим стварима писац je подразумевао како непокретности (као што су неки манастири и цркве, велики број приватних граВевина, остаци некадашњих градова и кула, па и читаве улице) тако и покретне ствари у које убраја, осим икона, црквених књига, путира и крстова, и историјске знаменитости које прхтадају држави, самоуправним јединицама иди појединцима. Ово друго je, чак и за неке тада напредније државе које су већ имале закон о заштити историјских споменика, представљало модерно схватагье, јер су историјским споменицима углавном сматране само непокретности. Занимлзиво je такође да je, по мишље-Iьу писца, постојала већа опасност од пропадања приватних граВевина него цркава и манастира, с обзиром на гьихов религнозаи карактер, и да

(2) Y Србији je још 1844. године постојала Наредба о забрани рушења старнх rpaдова и њихових развалина, за чије ce доношење сматра најзаслужнијим Јован Стерија Поповнћ, a 1881. године Михаило Валтровић подноси Народној скупштини први предлог закона о историјским и умешичким старииама; затим следи пројект закона од 1899. који je иницирала Академија друштвених наука и предлог закона о стариналш који je 1907. године поднео Народни музеј у Београду, али такође без резултата, мада je овај последњи чак прихваћсн од Аржавног савета; у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца године 1921. Покрајннска влада у Љубљаии и Покрајинска \ттрава у Сплиту доносе наредбе о заштити старина, године 1923. основана je за Србију и Македоннју Ко.мисија за одржавање и рестаурацију црквенж и манастирскюс грађевнна, а у Закону о шумама од 1929. године има и одредаба о заштити предмета нарочите нсторијске, научите и уметннчке вредности; предлози закона о заштити старина од 1921, 1922. и 1928. године, међутнм нису прихваћени (детал>није о томе видети: Ар Ст е ван Том ић, Правна заштита споменика културе у Југославији, Београд 1958, нарочито стр. 26—36, 58—62, 64—73, 74—82).