Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

167

ПРИЛОЗИ

бшно, а нарочито не по своме отварном деловању. Универзализам индивид уу замењује појмом дивинизиране, хомогене и монолитне друштвене и државне целине, а читана нравна структура са својим монистичким и сгатичким облшщма остаје непромењена. Слабост индивидуализма и универзализма Ж. Гурвич покушана да превазнђе социјалним правом, a његова правна концепција прелази у одређени поглед на државу и друштво. По његовом схватању, које у том периоду није усамљено, држава пије у могућности да изрази сложени живот друштвене заједнице, а правила која током времена стварају различите средине и друштвене трупе примарнија су ы значајнија од државе. Свако правило које једна одреЬена ipyna у једном временском периоду примењује може бити сматрано као правно иако не постоје никаква формална и спољна обележја која би то правило одредила као такво. Не само закони које доносе државни органи, равна формална и полуформална акта, као и разне декларације, статути, кодекси и повеље, него и сви обичаји који се у једној средини примењују, могу се сматрати као правки ( 4 ). Формална обележја која иду за тим да правну норму означе као правку могу да постоје, али нису неопходна, она се јављају само као спољна, али не и нужна потврда о томе да je једно правило правно. Три елемента одређују једно правило као правно: правило мора пре свега да буде ефикасно у одређеној средини и одређеном времену, обавезни карактер и правне снаге норме не почивају на само] норми и формалном обележју (њеном или њеног доносиода) већ на томе да je онај који доноси норму друштвено признати ауторитет ( 5 ). Норма по свом садржају треба да предсхавља покушај ка остварењу правде и других вредности ( 6 ). Појам правде Гурвич одређује позитивистички. Правда je по тьему оно што одређена средина у једном временском периоду прихвата као такво. МеВутим, он, под утицајем извесних идеалистичких праваца (идеал реализам у филозофији и праву, који он касније напушта), сматра да, као и сви остали појмови, правда има двојаки смисао и значење, па у свом општем и идеалном значењу представља вечиту идеју свемирског простора ( 7 ). Ипак право по Гурвичу не може бити посматрано само кроз правне норме јер оно не представла по њему само скуп апстрактних правила. Сваком правном правилу претходи одређена чињеница стварнија и објективнија од самог правила, чињеница која nacraje у одређеној сфери односа, правних односа и остварује одређене правне вредности ( ч ). Одређене друштвене трупе, активне трупе (предузећа и установе за разлику од породила које представља]у пасивне трупе) својим стварањем значе и конституисање одреЬенпх правиих правила. Исто тако се правна и нормативна чињеница схвара и настаје одређеном радњом у сфери права нпр. склапанье неких уговора.

(4) L’Expérimence juridique et la Philosophie pluraliste du Droit, стр. 140—141. (5) L'ldée du droit social, стр. 133.

(6) Ibidem, стр. ПО —llB.

(7) Ibidem, стр. 117.

(8) Ibidem, стр. 119.