Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

388

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

■ступка по захтеву то не оправдана. Тако je у 1968. г. поднето Врховном суду Југославије 3.256 захтева против коначних пресуда репгубличких врховштх судова у цшьу заштите уставных права, а у 1969. г. било je 3.121 таквих захтева. Мали je број захтева надлежног јавног тужиоца против коначних пресуда републичких врховних судова због теже повреде савезног закона у 1968. г. било их je поднето света 42 а у 1969. г. света 30. Незнатан je проценат уважених захтева, у ком случају се одлука републичког врховног суда укида, поништава или преиначава. Очевидно je да такво стање не може остати и да у питању правних средстава у управном спору мора да уследи измена и допуна Закона о управним споровима. Y том погледу постоје двојака мишљења. По једном мишљењу, рекло би се претежнијем, требало би остати при једностепености у управном спору, уз постојање одговарајућих ванредних правних средстава са што јаснијом и потпунијом формулацијом случајева и услова за које би била везана. По другом мшиљењу које и ми делимо, требало би се вратити на жалбу каква je по првобитним законским одредбама постојала и која се по постигнутом резултатима показала као оправдана, док су у одсуству жалбе изостали ти резултати. Обавезност пресуда донетих у управном спору. Судска контрола законитости управних аката претпоставља и нужно укључује у себи обавезност одлука суда за органе чији се акти контролишу. Да би постојала права контрола ове врсте, да би она била ефикасна у правду циља којима je мотивисано њено установљење, одлуке донете у њеном вршењу морају бити обавезне, Ако би била лишена обавезности као њеног основног атрибута, контрола не би била контрола и постала би нека врста предлагача и саветодавца, чија необавезна мишљења не би била кадра да ефикасно укажу на праве путеве којима се једино може постићи правилна примена законских одредаба којима су регулисане поједине управне области на контретне случајеве. Нужност обавезности судских одлука join више захтева управни спор за одену закопитости, какав je наш управни спор, jep само под строгим поштовањем тог услова молсе успешно да функционише судска контрола и да се постигне цил> таквог управног спора да се у сваком спорном случају брзо доВе до законитог решења у управној ствари у смислу одлуке суда којом je поништено решенье, због повреде закона, нако сам суд, органичен на одену законитостн решења, не решава управну ствар, него о њој решава надлежан орган. Како се органи односе према обавезности правоснажних пресуда донетих у управним споровима? Да ли поступају како je закон предвидео и наредио кад je, у извршењу пресуде којом je поништено решење, потребно донети ново решење? Не би се могло рећи да у ширим размерама постоји отпор органа према пресудама суда кад се тим пресудама поништавају решења. Судови решавају хиљаде управних спорова, још увек je знатан проценат поништа-