Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

387

CYACKA ПРАКСА

се стога не може говорнти да се жалбеним поступком у управном спору одуговлачи решавање управних схвари. Без обзира на вођење управног спора, управни акт се по правилу извршује и он остаје такав као што je н>име одлучено, ако суд у управном спору оцени да je управни акт законит. Обратно, ако суд утврдн незаконитост управног акта он га поништава и тада настаје обавеза органа за поновно решавање. Не може се из желе за бржиы дефишггивним решавањем управне ствари претпостављати да су оне законито решене чим je то утврдио суд првог степена у управном спору, него се мора оставихи могуйност и жалбеног поступка, у коме би суд другог степена проверио рад првостепеног суда у решавању управног спора. Нова ванредна правке средства у управном спору. Да би се празнина настала укидањем жалбе у управно-судском поступку донекле попунила, предвиВена су у управном спору нова ванредна правка средства, која би у неку руку требало да замене жалбу и то су: захтев странке Врховном суду Југославије да испита одлуку републичког врховног суда односно Врховног војног суда донету у управном спору, али само у случајевима повреде Уставом утврђеног права самоуправљања, или другог основног права, или слободе грађана или радне или друге организације, и захтев надлежног јавног тужиоца Врховном суду Југославије против одлуке републичког врховног суда, односно Врховног војног суда, донете у управном спору, ако je том одлуком учшьена само тежа повреда савезног закона. Да ли су у досадашњој примени ових ванредних правних средстава у управносудској пракси бар приближно постигнути диљеви којима су та правка средства била мотивисана кад je жалба била укинута. На ово питање je одговор, нажалост, по општем мишљењу негативан. Та ванредна правна средства нису могла да замене ефикасна деловања жалбе, као редовног правног средства, у постизању јединствене примене одредаба ЗУП-а и одредаба савезних материјалних закона за поједине управне области. То се најбоље види по проређености, а негде и одсуству, оних начелних одлука Врховног суда Југославије, у којима су изражавана правна схватања о начелним питањима из области управног поступка и у погледу примене поједнних савезних материјалних закона, којима су правилно оријентисани републички врховни судови, а преко ньих управна пракса у правду постизања јединствене примене тих савезних закона. Правна заштита странака овим ванредним правним средствима ужа je самим тим што су она ограничена на заштиту једино уставиих права, односно на заштиту од теже повреде савезног закона, а жалба пружа заштиту од кршења закона уопште. Затим, неодреБеност и уопштеност новелираних одредаба Закона о управиим споровима о заштити уставних права путем тог захтева створиле су скоро непремостиве тешкоће у пракси самог Врховног суда Југославије. Низ коитраверзних схватаиа о томе, и теоретичара и практичара, створила су колебљиву и несигурну судску праксу у решаваљу о захтеву за заштиту уставних права, као ванредном нравном средству. Странке, ыавикнуте на право жалбе, користе захтев посматрајући га као жалбу и очекујући од њега оно што je жалба пружала, али исход по-