Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, Jan 01, 1971, page 137

135

ПРИЛОЗИ

доказе својих граВанских и војничких врлина и ако се буде чувао интрига icoje би биле упућене на растројавање његове једнодупшости и слоге у одбрани интереса троименог српског народа". Влада захим у декларадији устаје против интрига Аустро-Угарске и истине да ће српски народ и убудуће бити веран својим савезницима, као што je то у прошлости био. На крају декларације влада с једне стране каже да ће савезници схватити потребу ослобођења народа у Аустро-Угарској а с друге да су цнљеви рата Србије и њених савезника уједињење Југословена, повраћај Алзаса и Лорена Француској, уједињење Чешке, уједињење Пољске, „присаједињење Талијана Италнји, Румуна Румунији и Грка Грчкој ..." Дебата о владиној декларацији водила се у Народно] скушптини од 30./17. 111 до 17.4. IV 1918. г. Y њој су учествовали како представници владе и неки радикалски посланици тако и представници свих опозиционих трупа. (^ 2 ) Опозиција je, пре свега, критшсовала владу што у декларации није ништа казала о томе шта je радила од јуна 1917. и шта намерава да цредузме убудуће, као и зато што се у њој ништа не говори о Крфској декларацијн и њеном одјеку и пријему од стрне нашег народа у Аустро-Угарској и од стране наших савезника. Она истине да je влада у декларации требало да изнесе у каквој се ситуацији налази наше национално питање и каквим се днрективама руководи у сполшој политици. Декларащ-ija тврдила je опозиција садржи и контрадикхорност јер, с једне стране, тврди да je циљ наших савезника и Србије стварање Југославије а с друге стране, да ће савезници схватити потребу стварања те државе, што показује „да влада није успела да добро пласира Тугословенско питатье код наших Савезника“. Она даље изражава жаљење што циљеви садржани у декларацији нису изнети и у говорима савезничких државника па оптужује владу што ннје све учинила да савезнике убеди у потребу ослобоВења народа у Аустро-Угарској и оцравданост остварења националних тежњи Србије, одн. да „Влада није српски капитал пласирала како га je требало пласирати". Опозиција затим констатује да српски народ може имати само једну политику политику сарадње са савезницима, да je та политика „политика неопходности", очувања државне независности, да je, према томе, и опозиција за ту политику али да не може дати поверегье влади и гласати за декларацију зато што се не слаже са начином на који влада спроводи спољну политику. Она изражава жаљење што Србија нема писаних уговора са својим савезницима и указује на то да се изјавама савезничких државника мора обратити пуна пажња јер су оне израз тренутне војно-политичке ситуације и биле би сигурно основа за преговоре о миру ако би до њих евентуално дошло у моменту када су те изјаве дате. На крају, она je захтевала од владе да одговори шта je после говора Л. Џорџа и В. Вилсона учинила да савезници прихвате југословенски програм, да укаже посланицима на који начин мисли да код савезника заступа интересе Србије и тражила je од Пашића доказ да ће после победе

(21) Грађа. . . Крф, 30./17. 111 Деклараиија српске владе о спољној политици и циљевима рата.

(22) СтенограсЬске белешке Народне скупштине. . . Види говоре посланика опозиције у току дебате о владиној декларацији о спољној политици и цил>евима рата.