Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, Jan 01, 1971, page 87

85

РАСПОДЕЛА ПЛОДОВА ИЗМЕБУ ВЛАСНИКА И ПЛОДОУЖИВАОДА

живања може се изразити плодовима ko je ствар даје у периоду од двадесет година. 3. Гледано de lege ferenda, не види се никакав разлог који би стајао на путу да се и на расподелу плодова у натуралном облику примени правило које je већ прихваћено за цивилне плодове, обрачунавање дан по дан. Ако се шума сече сваких десет година а плодоуживалац je miao две сече за једанаест година, требало би му признати право само на десети део од друге сече. Ако култура да je жетву једном годишње а плодоуживање je трајало шест месеци, плодове би требало поделити на равне делове, без обзира да ли je жетва пала у време трајања плодпуживања или не. Y ствари, није реч о подели самих плодова већ о подели њихове вредности. Поделом самих плодова, уколико je у конкретном случају уопште могућа, непотребно би се компликовали својински односи између плодоуживаоца и власника, а често je таква по дела фактички немогућа, будући да се у највећем броју случајева плодови брзо потроше или отуВе. 4. • —■ Никакво даље питање у вези са расподелом плодова у натуралном облику (вредности тих плодова) не поставлю се ако je реч о природним плодовима, у које није уложен никакав рад. Код вештачких плодова поставља се питање накнаде коју плодоуживалац дугује за плодове које je присвојио (односно чију вредност je присвојио) по настанку плодоуживања, а у чију пронзводњу je власник уложио рад и материјална средства, као и питање накнаде за плодове око чијег настанка ce старао плодоуживалац али који су по престанку плодоуживања припали власнику. Y праву су по овоме заступлена три становишта (сва три комбинована са правилом ко je смо горе изложили критици, да плодоуживалац стиче својину на плодовима у натуралном облику њиховим одвајањем и да у целини присваја вредност одвојених плодова). 5. По првом схватању не дугује се никаква накнада, ни плодоуживалац власнику (по настанку) ни власник плодоуживаоцу (по престанку плодоуживања). Ошпти имовински законик за Црну Гору има о томе, одредбу у 4iV. 158, ст. 1: „Сви природни плодови ствари (као земаљски род) којн при постанку права уживања још од ње одвојени нијесу, бивају уживаочеви; он није по томе дужан дати какве накнаде ономе који je до сада око производње тих плодова трошио. Али за то, они плодови који join не буду одвојени од добра, кад право уживања престаје, иду, такође, без накнаде ономе коме се добро враћа.” Исто правило има и француски ГраЬански законик у чл. 585. Ово становшпте, ко je иде за тим да рачуне између власника и плодоуживаоца учини што једноставнијим и неспорнијим, објашњава се обостраиошћу шанси и ризика, која странке ставља у равноправан положај. Y реалности, меВутим, та једнакост није правило већ случајност, с једне стране због алеаторности која влада у расподели плодова (услед примене правила да се плодови присвајају одвајањем), што важи не само за природне већ у истој мери и за вештачко плодове, а с друге стране због тога што плодоуживање има само Један настанак и само један престанак. Биће случајева да ни плодоуживалац ни власник нису оштећени, да je свако на своме (сви плодови су одвојени, како у моменту настанка тако у моменту престанка плодоуживања; плодоуживаоцу су, без обавезе накнаде трошко-