Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, Jan 01, 1971, page 89

87

РАСПОДЕЛА ПЛОДОВА ИЗМЕБУ ВЛАСНИКА И ПЛОДОУЖИВАОЦА

тлавни питања. Плодоуживалац, по србијанском Грађанском законику, дугује накнаду трошкова производње за плодове који су неодвојени у време настанка плодоуживања. За настанак ове обавезе није потребно чекати да плодоуживалац (односно његов наследник) стекне право на накнаду трошкова пронзводње плодова који нису одвојени у време престанка плодоуживања, Плодоуживалац има право да од власника захтева накнаду трошкова производив за плодове који још нису одвојени у време престанка плодоуживања, независно од тога да ли je према власнику дужник такве накнаде за плодове који нису били одвојени у време престанка плодоуживаиа (може бити да су у то време сви плодови били одвојени, или да су трошкови вештачких плодова које je ствар имала већи или мањи од оних у време престанка плодоуживаиа), и независно од тога да ли je власник ствари у моменту престанка и у моменту настанка плодоуживања исто лице. Овим je питање сношења трошкова око производив плодова добило своје право решеие, али je (то произилази из ранијих излагања) недостатак србијанског и швајцарског система у томе што, прихватајући као и француски Грађански законик правило да се плодови у натуралном облику стичу одвајаием (чиме се трајно задржава сва њихова вредност), не решава на задовољавајући начин расподелу вредности природных плодова (поводом којих се уопште не поставља питање сношења трошкова производив). То исто важи и за вештачке плодове у погледу разлике између тржишне вредности плодова и трошкова иегове производив, који могу бити тако минимални да се у економском смислу вештачки плод практично изједначава са природним. 7. Најзад, по трећем систему једно правило важи за власника а друго за плодоуживаоца: за трошкове производив плодова који нису одвојени у моменту престанка плодоуживаиа власник дугује накнаду плодоуживаоду, али плодоуживалац не дугује такву накнаду власнику за плодове који нису били одвојени у време настанка плодоуживаиа. То je решеие аустријског ГраЬанског законика, који у параграфу 519. каже: „По свршеном плодоуживаиу још незбрани плодови припадају власнику; ипак овај мора накнадити плодоуживаоцу или иеговим наследницима, исто као што се накнаВује поштеном држаоцу, учииене трошкове око производив ових плодова.” Правило je, дакле, ограничено на вештачке плодове који нису одвојени у време престанка плодоуживаиа. Ово мишљеие било je браиено у француској литератури али га француски законодавац није прихватио. Писци који стоје на овом становишту резонују отприлике овако. Код престанка плодоуживаиа плодоуживалац ништа не преноси на власника него се иегово право напросто гаси. Нема ни легата, ни поклона нити каквог другог основа за пренос права од плодоуживаоца на власника, па према томе нема ни располагаиа трошковима производив плодова у корист власника. Плодоуживалац, уосталом, не може ништа да калкулише за будућност, да предвиди дан престанка плодоуживаиа и с тим у вези одлучи кад треба да престане с улагаием у производиу плодова. Настанак плодоуживаиа je нешто друго. За то je увек потребан неки основ, неки наслов: закон, тестамент, уговор. Тим насловом се на плодоуживаоца преноси једно