Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

204

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

вила понашагьа не мора ј у увек бити одређена кроз писани садржај правые норме, већ садржај норме може произилазити из опшхе тенденције крехања и развихка одређеног друшхва, хе на хај начин одредихи које je понашање правно и социјално адеквахно, a које хо није. Има мишљења да у случајевима када дужно понашање није изричихо предвиђено оно хреба да се утврђује по крихеријуму хзв. „објекхивне брижљивости”. Објективна брижљивост би, по Велделу ( 25 ), била брижљивосх у понашању која се може очекивахи од савесног и увиВавног човека. Према хоме, дужносх xj. праву сходно понашање би било оно понашање које би у дахој сихуацији осхварио савесхан и увиђаван човек. Одсхупање од хог понашања било би прохивдужносно одн. прохивправно понашање. Ово Велцелово схвахање прохивправносхи у извесном смислу задире у проблем виносхи или, боље рећи, извесне елеменхе виности преноси у домен прохивправносхи ( 27 ). Одена дужине брижљивосхи у понашању човека редовно се узима као основ за одену виносхи тј. нехаха. По Вел делу се овде, међухим, ради о хзв. објекхивној брижљивосхи која je независна од хзв. субјекхивне брижл>ивосхи, која улази у појам виносхи. Ко вређа објекхивну брижљивост, понаша се социјално неадеквахно, хе посхупа прохивправно. Аакле, учинилац посхупа прохивправно онда када његово понашање није у сагласности са објекхивном брижљивошћу, без обзира на хо да ли je он био у стану да зна за ово или није. Ту je реч о једној објективној категорији која уопшхе не ухиче на субјекхивну схрану дела на кривицу учиниоца. Пихање да ли се учинилац могао понашахи и да ли je хребало да се понаша по захтеву објекхивне брижљивости, јесхе пихање да ли je он крив или не a питање да ли се он понаша по захтеву објективне брижљивости, јесхе питање објективне социјалне оцене дела и не спада у домен виности, већ у домен противправности. Са оваквим схватанем Велцела у погледу ггрецизирања противправности дела, можемо се сложити. Аа ли се једно понашање поклапа са дужним понашанем одн. са понашањем савесног и увиђавног човека то je питање објективног упоређивања тог понашања са моделом понашања који ce y социјалном caoбраћају меВу људима захтева. To je, несумњиво, једна објективна процена. Аруго je питане да ли je неко према својим личним својствима био у стану да се понаша онако како то дужност захтева, и то je питање које треба

(26) Dr H. Welzel; Das Deutsche Strafrecht, 6. Aufl., Берлин, 1954, стр. 138.

(27) Y Науци кривичног права прилично je спорно питанье разграничена противпрачности од виности. Y том погледу, нпр. Бауман (J. Baumann: Strafrecht, Allg. Teil, 3. Aufl., Verlag Emst und Werner Gieseking, Bielefeld, 1964, exp. 228); каже: Све до почетна XIX века у науци ни je чнњена оштра разлика између противправности и виности. Данашња крнвтгчноправна догматика je, напротив, потпуно сагласна да ово разликовање треба чинити. Спорно je, међутим, како ово разликовање треба спровестн. Белинг je протнвправност и виност разграничавао на тај начин што je узео да све објектпвно треба да спада у облает противправности, а све субјективно у облает виности. Y радовима Мецгера, Хеглерса, Наглера долази се, међутим, до сазнања да ова гранична лннија није тачна и да има таквих субјективних елемената неправа који штак спадају у облает противправности. Y погледу уношења субјективних елемената у противправност најдаље je отшпло фипално учетье о радњн, при чему оно штак по мишл>ењу Баумана стаје на пола нута. По нашем миш.ъетьу, учење о финалној радљи ни у ком случају не треба одбацптп, јер оно и поред тешкоћа на које наилази, тшак отвара врата решењу многих до сада нерешивих проблема у кривичном праву. Сам Бауман, полазећи са гледишта нормативног схватања виности, истиче да се суд о противправности као објективан суд може означити као један објективноунперсонални суд, уколико je то један суд о објективном и субјекгивном догађају; док je суд о виности, додуше, исто тако објективан унперсонални суд, а.\и суд о односу између правног субјекта и овог догађаја.