Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

130

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ђе на, налази у посебним појавним облицима духа у његовом кретању кроз свет. Држава je „иманентни циљ” (пар. 261) тих посебности, и кад ce тај циљ оствари, држава „има своју снагу у ј единству свога општег и коначног циља и посебних хштереса индивидуа” (пар. 261); постиже се статье у коме се права појединаца поистовећују са њиховим дужностима, у коме појединци постижу своју слободу у тоталитету државе. To je држава у идеалном смислу, супстанцијална држава, то je остварени Дух кроз државу то je држава у правом, унутрашњем смислу. Међутим Хегел, како je речено, дајући одређење идеалне, супстанцијалне државе, сместио je ту државу у историјску стварност ондашње Пруске у којој je „грађанско друштво” у погледу личних слобода у обичном ,дloзитивистичком” смислу било мање развијено него, рецимо, у Енглеској, САД (бар у северним државама) или чак по нечему у побеђеној Француској, дакле, друштво које супстанцијална држава треба да превазиБе. Организацију државе према овом граВанском друштву Хегел назива „спољашња" држава. „Према сфери приватног права и приватне добробити, породице и грађанског друштва, држава je спољна нужност и према њима виша сила од чије природе зависе њихови закоыи и којој су потчињени и од које су зависни њихови интереси...” (пар. 261). Y том свом својству држава се јавља и као јавна власт коју нужно намеће приватна сфера друштва (граБанско друштво) и као организација јавних установа у ко ј има се јавна власт јавља и из којих она извире. Морамо рећи да су те установе идеализоване и демократски дотераније (него што су у стварности биле) установе ондагшье Пруске. Ако je, дакле, Хегел у дубини своје философије револудионаран, предвиђајући нагле револуционарне промене кроз дијалектичке Скокове у кретагьу нижег ка вишем, у својој конкретној философији права испада као конзервативац. Чудно и то je један од узрока разним и различитим тумачењима његових замисли по његовој смрти, да се таквом, у дубини скривеном револуционарном философијом оправдавају конзервативне установе из феудалног континуитета израсле, апсолутистичко-бирократске, Пруске. Те установе су, пре свега, монархија. Додуше, Хегел има у виду уставку монархију, а у његово време Пруска још нема устав. Но и у замишљеној уставној монархији владар није само један од основних носилаца власти, поред законодавне и управне, него управо његова власт изражава тоталитет државе (пар. 275), а суверенитет државе (као „самог себе свестан субјективитет”) изражава се у личности владара (пар. 279, 293 и друга). Парламент није предвиБен као скуп непосредних представника грађана него као сталешко представншптво, и то као дводомно; парламент не треба да буде представљање „апстракција и атомистичких представа” грађанског друштва, он треба да представља „битне сфере” друштва (пар. 311). Највиша одлука, међутим, и у законодавству припада монарху (пар. 300). Управна власт je такоБе у суштини саветодавни и извршни орган монарха. Што се јавног мнења тиче, док се у либералистичким демократијама оно узима као одлучујући чинилац у политичком животу, Хегел има да се таква” ( 21 ). Владар изражава дух који обитава у народу: „народ je без мисли: „Ударати зна маса, ту je она достојна поштовања; суБегье јој јадно>