Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

те му узме што отимачина или лопов, или каква била неприлика, сви такви иска дођу царству ми, да им плати царство ми, што буду изгубили, а царство ми да транш кефалије и властелу којим буде пут предан и страже поверене. И сваки гост, и трговац, и Латинин, да пође првим стражама, са свим што има и носи, да га стража стражи предаје са свим; ако се догоди те што изгуби, нека, буде порота, што рекиу веродостојни људи по дупш да су изгубили с оним поротницима, то да им плате кефалије и страже”( 10 ). По Новаковићу ова одредба садржи два плана ( 11 ). Први став ове одредбе прописује кад владар односио држава одговара. Владар одговара с правом регреса од кефалије за сваку штету која би била проузрокована путнику. Новаковић мисли да je овај први став само начелног карактера и „да се оно није могло баш дословце и у практици вршити”( 12 ). Насупрот овом опрезном мишљењу Новаковића В. Богипшћ у једном коментару ове одредбе истиче са одушевљењем: „Овде већ имамо одговорност самога цара vis-à-vis трговаца и његово jus regressus према својим чиновницима. Ова одговорност била je у сваком случају стварнија за онога који je претрпео штету него садаппьа апстрактна министарска одговорност” ( 13 ). Што се тиче другог става чл. 160. Законика Новаковић сматра да он допуњује остале чланове о обезбеђењу путника (чл. 157—159) и да стога овде само ближе одређује шта су дужни путннци да учине ако желе да на. путу уживају обезбеВење. Није искључено да je ово тумачење исправно али се исто тако може узети да прописана одговорност владара у овом плану није била само начелног карактера већ да je по њој владар и плаћао извесне накнаде, те je с тога и прописано да се регресом може наплатити од, кефалија. Y сваком случају за нас je од значаја да je у том периоду по изричитој одреди Законика одговарао и владар. Ова се одговорност владара може сматрати одговорношћу државе. Ни код нас као ни у већшш средњевековних држава није била тачно поделена државна благајна од владаочеве.( 14 ) Нема сумње да je ова одговорност владара уствари само одговорност државе. Можемо споменути још да je кефалија одговарао ако би кога затворио без царевог налога односно „без писма царства ми”, али je ова одговорност била кривична jep се у тим случајевима кефалија кажњавао са одређеном казном од 500 перпера (чл. 184.). Пошто у Законику није свуда јасно диференцирана кривична одговорност од одговорности за штету, вероватно je и овде оштећени добијао један део од наплаћене казне. Постоје и друге одредбе о одговорности службеника, али су наведене одредбе најпотпуније тако да се из њих могу уочити која су правила. одговорности службеника постојала у нашем средњевековном праву.

(io) Дунгане® закопик превод M. Радојчиђа: Op. cit. стр. 62—63.

(il) С. Новаковић: Op. cit. cip. 243.

(12) С. Новаковић: Op. cit, стр. 243.

(13) Др Драгослав Јанковић: Богишићеви комеитари Душановог законика, Анали Правног факултета у Београду, 1953, стр. 407—408.

(14) Константин Јиречек: Историја Срба, 111 свеска, 1923, стр. 245; IV свеска, стр. 209..

169

ОДГОВОРНОСТ ЈАВНИХ СЛУЖЕБНИКА У СРЕДЊЕВЕКОВНОМ СРПСКОМ ПРАВУ