Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

170

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Шхо се тиче колективне одговорности ко ja се у Законику појављује, она je прописана за село, град и околину, као посебна одговорност и то за нзричите случајеве наведене у Законику. Ни код ове посебне одговорности још није диференцирана кривична одговорност од одговорности за штету.( 13 ) 3. Закључак. Из овог кратког приказа средњевековних наших одредаба о одговорности можемо уочити да je по нашем средвьевековном праву одговорност службеника за штету коју су проузроковали вршењем службене дужности била двојака. Поред одговорности за кривицу по којој су одговарали стражари (чл. 157.) и кефалије (чл. 160, 184) постојала je и одговорност за другог, jep одговорност кефалија за стражара (чл. 157, 160) и владара односно државе и кефалије (чл. 160.) није ништа друго него одговорност за другог. Оба ова члана имају у виду одговорност за другог. и то само одговорност за штету jep се имала да накнади само претрпљена штета. Наведене одредбе о одговорности службеника и владара само допугвују јасно изражену политику Аушанову, који je својим Закоником желео да учврсти јединствену државну власт оличену у монархији која je ограничена законом. Ако je због остварења јединства власти и тежнье за стварањем правног поретка којп je miao да омогући ширехье и јачање државе, било нужно ограничити монарха законом, онда је тим разумљивије да je и одговорност наших средњевековних службеника била неопходна. С једне стране, ова je одговорност баш правом регреса владара и кефалије, у извесном смислу, организационо повезивала управни апарат који се стварао, а с друге стране, обезбеђивала слободу трговине са иностранством и чување реда и мира у земли. Тако je систем одговорности наших средњевековних службеника био један од основних стубова правног поретка средњевековне Србије. Из свега изложеног могли би извести закључак да наши средњевековни службеници нису одговарали по посебшш правилтlа, jep се поштовање начела законитости односило к на службенике. Исто тако није било посебних правила ни за одговорност владара који je уз дужно поштовање начела законитости, одговарао не само за кефалије (чл. 160.) већ и као феудални господар. То се најбоље види из поменутог члана Законика, који говори о овој одговорности владара: „Y земли царства ми да није властан господар ишта учинити меропсима преко закона, осим што je царство ми записало у законику, то да му работа и даје. Ако ли му учини што против закона, заповеда царство ми, сваки меропах да mia право парничити се са својим господарем или с царством ми, или с госпоЁом царицом, или с црквом, или с властелом царства ми и с ким било. Нико да није властан задржати га од суда ми, него да му судије по правди суде. Ако меропах добије парницу против господара, нека судија царства ми ујемчи, како да господар плати меропху све на рок; и потом да није властан онај господар учинити зло меропху” (чл. 139).( 16 )

(is) Др Т. Тарановски: Op. cit. IX део, стр. 30; 111 и IV део, стр. 26.

(io) Душанов законик. Прсвод Н. Радојчића, op. cit. 58—59.