Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

124

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

бодно расиолагање радној организацији и дела дохотка чије се порекло не налази у раду радника те радне организације, већ je присвојен захваљујући неким погодностима (разне врсте монопола) па га зато она може ј едино користити за проширење своје материјалне основе рада или ce њиме може проширивати материјална основа друштвене привреде у целини. Друга одредба која представља и уноси знатне новине у односе расподеле у радним организацијама односи се на 22. план савезног и 21. члан пројекта новог Устава Социј алистичке Реггублике Србије. Y њима се зајемчује сваком раднику лични доходак н друга права „најмање у висини односно обиму који обезбеВује његову материјалну и социјалну сигуфност и стабилност”. То значи да се сваком раднику гарантује толики ииво и обим личног дохотка који je довол>аи да му обезбеди минимум материјалних услова живота; оно испод чега се не може спустпти репродукција радника. Иако ово питање доњег лимита репродукције произвођача није решено у социјалистичкој теорији, a још мање je то, на одговарајући начин, учињено у пракси ссцијалистичких земаља, наш нови Устав чини покушај да се гагтање висине и обима доњег лимита личног дохотка радних луди постави као нужност и уставна обавеза. V досадашњој пракси то je чињено доста произвольно без утврђених критерија и објективираннх мерила, па je, највероватније, то био разлог да се Уставом обавежу организације удруженог рада, друштвено-политичке заједнице и друга субјекти расподеле да „сваком раднику у удруженом раду друштвеним средствима”, обезбеде лични доходак и друга права иајмање на низоу просте репродукције. Није добро што се у цитираним одредбама ближе не одређују критеријуми угврђивања висине гарантованог личног дохотка и обим зајемчених права. Зато друга став наведеннх чланова треба преформулисати и у гьпма предвидети да се висина гарантованог личног дохотка одрећује зависно од просечног личног дохотка у социјалистнчкој републици односно покрајнни, а може то бити и висина просечног личног дохотка запослених лица у прнвреди као целини. Међутим, ако би матернјални условн дозво.ъавалн, онда би најадекватније .мерило за одређивање висине односно најнижег личног дохотка радника представљао критериј трошкова живота. И још нешто, за нас на Универзитету веома су значајна и она уставна начела у којима се говори о начину стнцања дохотка од стране организација удруженог рада из области образована, науке, културе и сл. Ове организације, према новом Уставу, „стичу доходак слободном разменом свога рада са радом радних људн чије потребе у тим областима задовољавају” (чл. 16). Мислим да слободна размена рада између привредне сфере и организације рада из области надградње доноси низ значајних новина и, наравно, за нас на Факултету поставлю бројне захтеве за изналажење што обј ективни ј их критернја ради утврђивања корисностн и друштвене потребе онога што радимо и колико доприносимо потребама друштва. Само од тога ће зависитп величина нашег оствареног дохотка, услови школовања кадрова и могућност проширења материјалне основе пашег рада.