Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

85

ОДРЕДБЕ ИЗ ОБЛАСТИ РАДА И МЕБУСОБНИХ ОДНОСА РАДНИКА

даље), посебно према ранијем важењу основног савезног радног законо давства на раднике у државним органима. Полазећи од тога да између ,дlримене закона” и „сходне примене закона” постојн разлика у погледу важења одређеног закона (у првом случају закон се непосредно и потпуно примењује, а у другом ■— посредно и то тако да се поједине његове одредбе подешавају и усклађују сациљевима, заданима и потребама одређених организација и заједница, као и са природом и карактером звања, радног места или послова), нама се чини да би више одговарало начелу о основној јединствености друштвено-економског положаја радних л>уди и отуда јединствености основшгх права и обавеза радника у раду и по основу рада које истине Устав, да се закон који уређује та права и обавезе непосредно примењује на све радне људе, па и на раднике у органима и организацијама (као што je то предвиђао Основни закон о радним односнма), а да се могућа одступања, којима ce не би дирало у ова основна права и обавезе, предвиђају посебним законом или другим општим актима, односно самоуправним споразумима и друштвеним договорима. Таено je да основна јединственост положаја људи по линији рада и њихових основних права и обавеза из односа рада не значи потпуну јединственост свих правних прописа из области рада и радних односа. Разлике, мање, могу постојати и постоје у правном регулисању поједитшх питања и односа из ове области за поједине категорије или трупе радника, с обзиром на карактер и циљ организације или службе, установе или органа, као и на природу и значај функције, посла или задатка које обављају радници у тим организацијама, установама или органима. Отуда, и правке норме (закони) који регулишу те односе и та питања мора ј у бити израз те специфичности. Тако, нпр., питање пријема или именовагье радника у државним органима не може се потпуно исто регулисати као питање ступања на рад радника у удруженом раду, или како закон каже „стицања својства радника у удруженом раду”. То су разлози који нас наводе на размиипъагье не би ли требало још једном препспитати одредбу ил. 31, став 4. Нацрта устава СР Србије, односно истоветну одредбу из чл. 30, став 4. Нацрта устава СФРЈ по којој „права, обавезе и одговорности радника у радним заједницама органа и организација друштвено-политичких заједница уређују се законом а кад то дозвољава природа делатности органа и организација и уговором између радне заједнице и тих органа и организација и општим актом радне заједнице”. Према овом тексту Нацрта устава излазило би да се радноправни положај радника у државном органу уређује посебним законом (евентуално и уговором) и општим актом радне заједнице. Аа ли то значи да ће бити потпуно одвојен и посебан закон, као што je био Закон о јавним службеницима од 1957. године, који je делимичио био повезан у неким основним питањима и правима са Законом о радним односима из исте године? Према чл. 69. савезног Закона о међусобним односима радника у удруженом раду може се наслутити да би тако било. Али, онда се