Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПИТАЊЕ ЗЕМЉИШНОГ МАКСИМУМА И НАЦРТ НОВОГ УСТАВА СР СРБИЈЕ

Y току дискусије која ce у Србији већ дуже време води о Нацрту новог републичког устава често je покретано и питање да ли остати при садашњем максимуму земље од 10 хектара обрадивих површина по домаћинству. Y разним крајевима и у разним местима изношена су, уз разне аргументе, мишљења да би у новом Уставу СР Србије требало предвидети да индивидуални землюрадници могу, имати у своме власништву и вшпе од 10 хектара земле по једном домаћинству, дакле, више него што су то до сада могли. Када се говори о овом проблему мислим да се треба, пре свега, сетити времена у којем су били донети прописи о земљишном максимуму и који су join и данас на снази. Ово je потребно зато да би се видело са каквим аргументима се онда прилазило разматрању овог питава и прихватању једне овакве солуције и да би се затим могло видети да ли такви аргумента још увек стоје или су се појавиле неке нове чшьенице које намећу другојачија, чак и сасвим супротна решења. Као што je познато, 27. маја 1953. био je донет Закон о полопривредном земљишном фонду ошптенародне имовине и додељивању земље пољопривредним организацијама којим ce дотадашњи максимум земље, који je био установлен Законом о аграрној реформи и колонизации из 1946. и који се кретао између 25 и 35 хектара обрадиве земље, смањује на 10 хектара по донаћинству. Вреди напоменути да je овај Закон у својем члану 4. предвиђао изузетке од овог принципа, и то у томе смислу што je дозвољавао да ова домаћинства у крајевима где je земљиште претежно слабой квалитета и где се обрада истог врши на екстензиван начин могу имати и више од 10, али највише до 15 хектара. Исто тако, дозвољавало се да породичне задруге, које су саставлене од неколико ужих породица у крајевима где су такве задруге биле уобичајене, могу имати и више од 10, али не више од 15 хектара. Y оваквим изузетним привилегијама у корист породичних задруга ишло се и даље, па се породичним задругама са великим бројем породица, у крајевима где део становништва живи у таквим задругама, допуштало да могу имати у својем власништву и преко 15 хектара. Ови изузеци поменути су због тога што их у каснијим прописима који се баве овом материјом а, пре свега, у новом Уставу донетом 1963 више не срећемо, што свакако није случајно.