Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

90

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Вратимо се, међутим, за тренутак времену када je землишни максимум био смањен на 10 хектара обрадиве земље. Малопре поменути Закон био je донет у изузетно сложении и тешким условима. Почетком 1953, као што je познато, постало je потпуно јасно да се не може наставити са даљом политиком колективизације села, која je, из разлога у које овом приликом није потребно улазити, претрпела неуспех. И тако je 31. марта те исте године дошло до доношења прописа на основу којих je свима индивидуалннм власницима који то желе било могућно да без тешкоћа напусте сељачке радне задруге, односно да у њих не улазе ако то неће. Овде су се нужно поставлала три основна питања. Прво, шта чинити са земл>ом оних богатијих нндивидуалних власника који су се налазили у сељачким радним задругама, а сада исте напуштају; да ли им ту земљу у целини вратити. Друго, како решити проблем опстанка и запошљавања и рада дотадашньих чланова ових задруга који иначе нису имали земле, или су je имали врло мало, а сада, са расформирањем ових задруга, неће имати основа за егзистенцију, пошто би имућнији чланови радних задруга добили натраг своју землу. И треће, и у ствари најважније и најосетливије питање састојало се у томе да ли су се смеле у тим годинама, као, уосталом, и касније, сиромашне селачке масе оставити без икакве перспективе у погледу далег развоја друштвеннх односа на селу. Нисмо, дакле, ни хтели ни могли, напуштајућн политику колективизације полопривреде, односно одустајући од далег форсирања и вештачког одржавања у животу хиљада и хилада сељачких радних задруга, да препустимо сиромашне селаке на милост и немилост богатијим власницима земле. С правом се сматрало да би они који имају Bifflie од 10 хектара обрадиве земле, на ондашњем степену техничке опремлености и механизације полопривреде, морали запошлавати туђу радну снагу, па смо због тога 1953. и донели малопре поменуте законске прогагсе. Од каквих се мотива полазило при доношењу ових законских прописа.доволно се јасно види и из самог мало преошпирног назива Закона, којим се 1953. одређује нови землгшши максимум. Y његовом пуном на3imy каже се да je реч не само о полопривредном землишном фонду огаптенародне имовине већ се посебно говори о доделивању земле полопривредним организацијама. Из деталније анализе овог Закона и њего вог упоређпвања са Законом о аграрној реформи и колонизацији, донетим 1946, види се да законодавац сада ни je хтео да иде на то да се вншкови земле изнад 10 хектара, који би били откупливани од имућнијих власника, предају сиромашним селацима, као што je то било великим делом учињено са землом која je 1946. дошла под удар аграрне реформе, већ je сада ова земла доделивана постојећим полопрнвредшгм добрима и землорадничким задругама, као и њиховим економнјама, или су биле осниване нове полопривредне организације тамо где их није било, да би тим организадијама била доделена земла откуплена на основу овог Закона. Иако нису биле у питању неке велике површине обрадиве земле, ппак je законодавац, прихватајући баш овакву солуцију, желео да подвуче да му je посебно важно и од највећег значаја да се више не иде као раније на дале фаворизовагье и повећање ситних нндивидуалних по-