Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

465

ПРИЛОЗИ

5. Захваљујући свом особеном стилу излагања, Г. Радбрух je изнео на релативно малом простору многа пнтања, концизно обрадио низ предмета. Аело je богато и садржином и мислима. Кратким запажањима, анализами и оценама које увек иду у дубину, а не расплињавају се у ширину, писад успева да ангажује читаоца, да га подстакне да и сам мисли о трехнраним питагьима, да се сложи са писцем или да заузме неко своје становшпте. Наравне, не увек и не свакога, али у том погледу дело je довољно подстицајно. А пошто je већ такво, само дело не припада делима која представљају „лако и забавно штиво”, али оно не спада ни у ред неких изузетно тешких и херметичких текстова. Вероватно и због збијеног излагања, Радбрух не постиже јасноћу и елегандију израза, мисли чесхо и сложеније саопштава но што би се то очекивало, с обзиром на његово иначе однеговано излагање. Иако су многе ствари само скициране, иако je што-шта само наговештено и назначено, без разряде која би их учинила разумљивијим и уобличенијим, у целини чак и оне указују у којем правцу се могу тражихи даља обавештења, која сазнања могу употпунити сазнања која су могућна у границама једног уводног дела, иначе изразито малог по обиму. Уосталом, једно од битних обележја Радбруховог разматрања било којег предмета јесте оно што би се могло означити „ширином културних хоризоната” који су потребни савременом човеку да би схватио свет у којем се налази. Стога Радбрух прибегава на многим местима подсећању на податак из културне историје, на мисао неког чувеног уметника, на примере великих правника и сл. којим освежава и чини занимљивијим правшгчко разматрање. На тај начин, постаје убедљивија потреба за зпироким културним хоризонтима за сваког цравника, него што je то, иначе, основано, изричито наглашавање које се тако често и другде сусреће. 6. Што се тиче структуре излагања и технике уобличавања материје која je књигом обухваћена, Г. Радбрух се ограничио на готово најуопштеније поделе, које означавају одговарајући наслови (што je доле предочено), па зато и нема у самом тексту даљих и подробнијих разграничена измеБу мањих делова текста. Аодуше, то, донекле, надокнаБују тематска означавања садржине сваке странице на њеној горњој маргини, па и у прегледу садржине књиге. Ипак, све то не отклања утисак да систематизација материјала није ригорозно изведена, како се то обично чини у књигама ко je имају више или мање успелу уџбеничку схематику. Зато je и општа структура книге и поменута подела прилично упрошћена, што само по себи материју чини лакшом утолико уколико избегава познате „лавиринте структурисања”, али и отежава уколико не пружа потребив структурна оквире захваћене материје. Но, најважније je то да Радбрух све ствари тако поставља и повезује да се не осећа нека произвольное! или зОрка, што се неизбежно осећа, иначе, у књигама ко je нису довољно среБене. Писац неосетно и природно прелази са једног на друге предмете, па то готово сасвим надокнаБује недостатке привидно упрошћене и наизглед недовољне унутрашње поделе материје. Књига није компонована од низа есеја, а ни само излагање није есејистичко. Њена упрошћена структура, ко ja пада у очи спољном посматрачу, има