Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

466

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

сложену садржину, далеко сложенију но што би се то очекивало. Поред тога, Радбрух нигде не настоји да изведе формалне дефиниције предмета којим се бави, али су појмови доволио одреБени, јер им у разматрању даје једну садржину или бар не ствара збрку и противречности у појмовима и измеВу појмова. Наравно, и због тога у његовом делу не сусрећу се сви или највећи број „стандардних појава” правке науке. Битно je то да су главки појмови садржински и доследно развијани, па зато и недостајање њихових формалних дефиниција, а такоВе и одсутност неког њиховог „архитектонског” распореВивања и повезивања, не иде на штету разумевања и праћења мисли. A недостајање многих споредних и изведених појмова готово се и не осећа. 7. Први део „Право и правда” (с. 12—53) садржи у виду скице готово све најважније поставке Koje je Радбрух развио у својим такоВе цењеним и познатим филозофско-правним списима (Gustav Radbruch: Rechtsphilosophie, siebte Auflage, nach dem Tode des Verfassers besorgt und biographish eingeleitet von D. Dr. Erik Wolf, K. F. Koehler Verlag, Stuttgart, 1970, S 392; y овој књизи налазе се приложени и најважнији чланци). По Радбруху, за разлику од природе где владају нужност, неминовност, односно „морање" људског понашања, с једне стране, и царство чистих идеала и идеја где владају закони чистог „требања”, с друге стране, налази се, такорећи у меВупростору, царство култудих појава у којем се испол>авају људска хтења, делања и творевине (нпр. логика, наука, уметност, држава, разна правила итд.) и ту владају закони требања (Sollengesetze). Све што се налази у култури истовремено се појавл>ује и као вредност, а то мноштво вредности cpeßyje се сходно некој хијерархији зависној од мерила оцењивања. ИзмеВу вредности и стварности нема поклапања већ се увек јавља већи иш мањи раскорак. Постоје три основне врсте правила или норми; обичај код којег су толико зближени стварност и требање, да je оно што je нормално истовремено и нормативно; објективни и идеални морал (Sittlichkeit) код којег je требање потпуно независно од стварности, па важи независно од тога како се људи постављају, какав им je субјективни морал и понашање (Moral); право представл>ају норме, при чему je требање знатно одвојено од стварности, па зато зависи од тога како се поставља и панаша већина, односно како делује стварна моћ која иза тога стоји. Право сачињавају норме које регулишу људски живот у заједници; оне су опште и важе за низ л>уди и ситуација, најчешће су некако кодификоване и до њих се долази сазнањем; право се разликује од морала и по томе што оно регулише спољашња понашања људи, а морал унутраппъа душевна стагьа; право je на неки начин минимум морала; но, није основано тврВење да je право хетерономно, а морал аутономан; најбитнија и једина поуздана разлика јесте у томе што морал израста у замишљеном иш стварном осамљењу (Vereinzelung), морал je некодификован и до њега се долази интуицијом. Осим тога, право се одликује и тиме што има циљеве, а да би било исправно, rrpâßO, истинско (као што je рекао Stammler »richtiges Recht«) вековима и у најновије доба развијају се учења о природ-