Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

љевих дугова мимо дозвољеног пзноса, као и да се након смрти жене враћа у породицу из које је добијен. Крајем XIV вијека знатно је смањен број исправа овакве врсте. Нотарски материјал обилује веома интересантним исправама приватноиравног карактера, у којима се странке и суд позивају на статутарне проиисе инсистирајући на њиховој примјени. Има забиљежених и таквих исправа из чије се садржине сасвим јасно да закључити да су сачињене contra legem er statntum и да зато не могу имати ваљану правну потврду. Све то заслужује нове додатне анализе и знатно више простора од оног који је предвиђен овом приликом. Сав анализирани материјал и без додатних истраживања даје довољно основа за одговоре на иитања постављена на почетку нашег истраживања. 7. Анализирани материјал показује да су у XIV вијеку у Котору примјењивани у пракси статутарни прописи који су већином базирани на правилима општег права, са примјесама локалног обичајног, словенског права и са траговима византијског права. Органн которске општине у свим инстанцама су инсистирали на стриктној примјени Статута, мада је у извјесној мјери, нарочито почетком XIV вијека, било присутно н његово неиоштовање изражено као директно кршење правног прописа или његово изигравање. Разлог томе свакако и првенствено треба тражити у живо присутној и дубоко укоријењеној ранијој обичајној пракси регулисања приватноправних односа, као и у чињеници да се радикалан раскид са том праксом баш зато и није могао обавити посве несметано и без иједног намјерног или случајног пропуста материјалноправне или формално правне природе. У уговорној и судској пракси XIV вијека, осим Статута било је у примјени и обичајно право. Примјена обичајног права изричито је прописана у которском Статуту за случајеве постојања правне празнине у прописима. С почетка XIV вијека није занемарљив број исправа у којима се градске судије код рјешавања спорова позивају на обичајно право, или пак у поступку доношења пресуде консултују познаваоце обичаја у граду. Имајући то у виду, сасвим је разумљиво што су которски законодавцп, суочени са непостојањем адекватне норме за настали случај, често током XIV вијека мијењали Статут, било доношењем нових или мијењањем и допуном постојећих закона. Логично је стога што су прописи и правна пракса с почетка и краја XIV вијека у приличном међусобном одступању у садржинском погледу, али је независно од тога и у једном и у другом праву у пракси инсистирано на поштовању закона у формалном н материјалном смислу. Ригорозно је кажњавано непоштовање или погрешна примјена прописа од стране надлежног органа, мада је, упркос томе, такве пропусте у пракси могуће уочити.

440

Н. Богојевић-Глушчевић, Статутарнм прописи у Котору у XIV в. (стр. 429-440)