Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

недопуштене радње и да стога повлачи одговорност лекара, односно здравствене установе. Али је спорна правна природа тог деликта, тј. шта чини објект његове заштите. Другим речима, нема сагласности о томе да ли се забраном самовољног лечења штити једино пацијентова слобода да одлучује о властитом телесном и психичком иитегритету или и сам интегритет. Спорно питање може се формулисати и овако: је ли мог}'ће слободу располагања одвојити од правног добра на које се она односи? Или, још конкретније: може ли се уопште право самоодређења у односу на тело штитити одвојено од телесног интегритета истог лица? Тај проблем нема само теоријски значај него је и од практичне вредности. Ни за кривично ни за грађанско право није, наиме. свеједно да ли је у питању деликт против личне слободе одлучивања или телесна повреда. Јер човеково тело и његова личност чине два различита правна добра, за која важе различите правне норме. Ј 3. Централно питање је, ипак, може ли се уопште захват над човековим телом ради лечења вредновати као телесна повреда, ако је тај захват био медицински нндикован и обављен према правилпма струке и пажљиво. Проблем се још више компликује услед околности да самовољно лечење може бити окончано и успешно и безуспешно. Та околност наводи на додатно питање: како је могуће говорити о телесној повреди пацијента који је излечен, само зато што лечење није било покривено његовим пуноважним прнстанком? Није ли такво поимање телесне повреде апсурдно и неспојиво са правном свешћу и осећањем правичности? С друге стране, ако се тај аргумент уважи, самовољно лечење болесника остаје готово потпуно без кривичноправне санкције, јер га је тешко подвести под неко друго кривично дело мимо телесне повреде. Како онда довести у склад правне аргументе и правну политику? 4. Ни грађанска одговорност због самовољног лечења није лако појмљива јер је штета њена нужна претпоставка? А може ли се одиста говорити о штети ако је пацијент самоволтим медицинским захватом спасен, на пример, од сигурне смрти или тешког оштећења здравља, а претрпео је само физичке болове или су наступиле неке споредне последице трајне природе? Има ли у том случају места примени правила о пребијању користи и штете (сотpensatio lucri cum damno)? 5. O правној природи самовољног лечења болесника у неким земљама посхоје веома изражени опречни ставовн правне теорије и судске праксе. Зато се сматра да тај спор треба да разреши законодавац. Међутим, на његово разрешење чека се више од

3 Adolf Laufs, „Arzt und Rccht-Fortschrcttc und Aufgabcn“, Ncue Juristiche Wochenschrift. 6p. 24/1998, стр. 1756. и тамо наведена литература.

366

Јаков Радншић, Самовољно лечење болесника (стр. 365-381)