Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

стотину година, jep ни он не може да се одлучи ни за једно становпште. Тако је, на пример, у Немачкој, почев од 1911. па до 1996. године, било сачињено седам засебних нацрта за одговарајућу измену и допуну Кривичног законика, али ниједан од њих не могаде стићи до циља. 4 To је сигуран доказ колико јс спорни ироблем тежак, па је утолнко потребније да се о њему расправља и у стручној литератури. 6. Пошто је самовољно лечење незаконито, његове су границе одређене законитим лечењем. А законнто је оно лечење коме је претходио пуноважан пристанак пацијента, односно његовог законског заступника. Из тога следује логичан закључак да се самовољно лечење болесника као друштвена појава и као правни проблем може представити само преко разјашњења сагласности за лечење. Зато he првп део овог рада бити посвећеи пристанку на меднцинскп захват, док ће у другом делу бити речи о правној природи самовољног медицинског захвата и његовим последицама.

Б. ПРИСТАНАК ПАЦИЈЕНТА КАО НУЖНА ПРЕТПОСТАВКА ЛЕЧЕЊА I. О пристанку на лечење уопште 1. Лекари су и овлашћени и дужни да лече болеснике, Штавише,_неуказивање хнтне медицинске помоћи повлачн прекршајну казну 3 и кривичну одговорност лекара. 6 Међутим, из тога не произлази овлашћење за лечење одређених лица, јер оно представља својеврсно деловање на људски организам. Такво деловање мора зависнти не само од медицинске индикације него и од воље онога кога се тнче (Salus et voluntas aegroti suprema lex esl). Пацнјент није оојект медицине, него субјект који, уз помоћ лекара, треба слободно да одлучи о свим мерама које се тичу његовог здравља. Без претходне пацијентове сагласности лекар не сме започети лечење чак и кад је оно хитно потребно, јер је право човека да буде „свога тела господар“. To је данас чврст правни принцип, прпхваћен у свим цивилнзованим земљама. Он је утврђен и Законом о здравственој заштити Србије, у чијем члану 10. став 1 стоји: „Хируршке или друге меднцинске интервенције, ако законом није другачије одређено, могу се предузети само по претходном пристанку оболелог или повређеног лица, односно његовог родитеља, усвојиоца или

4 О томе видети Maria-Katharina Meyer, „Reform dcr Hcilbehandlung ohne Endc - Ein Beitrag zura geltcndcn Strafrccht und zum Rcferentoncntwurf Bundcsjustizministeriums 1996“ - Goltdammer's Archiv Jiir Slrafrecht, 6p. 9/1998, стр, 415. и даље.

5 Члан 89, став 1, тачка 1 Закона о здравственој заштити Србије.

6 Члан 127 Кривичног закона Србије.

367

Јаков Радишић, Самовољно лечење болесника (стр. 365-381)