Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

са ризицима које захват условљава, као што су „могуће компликације, трајне штетне последице, неповољан утицај захвата на остале органе, пресецање нерава, могућност да захват не успе, опасност по плод у мајчиној утроби, и сл.“ 25 Обавештење треба, дакле, да обухвати све чињенице које су битне за пацијентову одлуку. 26 Мера обавештења зависи од хнтности и неизбежности захвата. Ако је захват хнтан и неизбежан, обавештење може бити мање; ако захват није хитно потребан, обавештење би требало да буде детаљније; 27 а највеће кад су у питању козметичке операције. И дијагностички захват изискује, начелно, опсежннје обавештење него терапијски 28 3. Одлуку да пристаје на одређену медицинску меру пацијент треба, дакле, да донесе у знању стања ствари. Његов пристанак није пука формалност, није воља без стварне садржине, нити паушална воља. Напротив, пристанак је пуноважан само ако је испуњен одређеном садржином. Ту садржнну, ако дође до спора, утврђује суд у сваком конкретном случају. Мера обавештења што га треба датн пацијенту, односно његовом заступнику јесте правно питање; оно ннје препуштено слободној оцени лекара. 29 Сем тога, обавештење треба да уследи благовремено, јер пацијент, односно заступник не сме бити доведен у временску стиску да одлуку о лечењу донесе на брзину. Напослетку, пристанак је неважећи и у случају кад лекар предложену терапнју погрешно представи као једино могућу или ако погрешно иредстави ризпк операцпје. 30 Ипак, обавештење о алтернативним методама лечења није потребно увек, него само ако те методе неједнако оптерећују пацијента или су скопчане са различитим ризицима и шансама за успех. 31

V. Стање нужде које замењује пристанак 1, Постоје ситуације у којима се над оболелим или повређеним лицима мора извршити хитан медицински захват. Ако се та лица налазе у бесвесном стању или су иначе пословно неспособна, тада није могуће добити пристанак ни од њих нити од њихових

25 Dcutsch, исшо, стр. 84, маргинални број 115.

26 Билшен судске ираксе Врховног суда Србије, бр. 1/1995, стр. 30.

27 Исшо.

28 Adolf Laufs, „Die arztlicho Aufklarungspflicht", y; Laufs/Uhlcnbnruck, Handhuch des Arztrechts, Miinchcn, 1992, стр. 373, маргинални број 12.

29 To je став Савезног врховног суда Немачке и Врховног суда Аустрнје. О томе видети: Rcinhard Detlmeyer und Burkhard Madca, ~Zur Aufklarungsproblematik bei gcplantcn intraoperativen Schncll-schnitt - Untcrsuchungcn und intraoperativen Zufallsbefunden mit Operationscrwcitcrung", Medizinrecht , 6p. 6/1998, стр. 247; пресуда аустријског Врховног суда од 31, I 1995, Oesterreichische Juristenzeitung, бр. 19/1995, стр. 744.

30 Reiner Scholz, ~Zur Arzlhaftung bci Vcrlctzung dcr Aufklarungspflicht“, Monatschrift Deutsches Recht, 6p, 7/1996, стр. 654.

31 Видети одлуку Савезног врховног суда Немачке од 29. VI 1995, Medizinrecht, бр. 1/1996, стр. 23,

371

Јаков Радншић, Самовољно лечење болесника (стр. 365-381)