Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

јента. Јер болесник не даје лекару „неограничену власт“ над својом личношћу, него може налог за лечење да опозове, да лекара про мени и да се супротстави примени сваког конкретног лека; свеједно да ли се ради о медикаменту који делује изнутра или о спољашњем оперативном захвату, пацијент има могућност да га пуноважно спречи. У тренутку кад пацијент своју сагласност са одређеном медицинском мером опозове, гаси се и овлашћење лекара за лечење. Из тога he Reichsgericht извући закључак да лекар који намерно, ради лечења, наруши телесни интегритет пацијентов, не могавши за то извести за себе право ~из уговора или из претпостављеног пристанка“ - поступа противправно. Такви деликти по длежу забрањујућој норми из § 223 Кривичног законика. 36 He постоји никакав изузетак од правила по коме сваки медицински захват којим се делује на телесни интегритет пацијента представља фактички телесну повреду. Нису за то од значаја ни индикација, ни врста и начин спровођења медицинске мере, нити њен резултат, нпти тежина, нити багателни карактер, нити њена хитност. He само неодложна и витално индикована операција, него и сваки тако мали захват као што је, на пример, убод игле за инјекцију, сваки медикаментозни или соматско-психички третман, свака употреба медикамента, зрачење или психотерапијско деловање - представља телесну повреду. Небитно је и да ли лекар погрешно или прописно оперише и да ли је захват окончан успешно или безусиешно. Увек кад то чини без пацијентовог пристанка, он уистину наноси телесну повреду у смислу § 223 Кривичног законика 37 3. Савезни врховни суд Немачке придружио се, без резерве, овом ригорозном схватању, са напоменом да не види никакав разлог ~да расправља о приговорима који су против тог схватања изложени у правној литератури“. 38 Он је свој став објаснио позивањем на уставну гаранцију човековог права на свој телесни интегрнтет и истакао да то право важи неограничено, па и у случају када би одбијена медицинска мера могла да отклони тегобе које угрожавају живот. Сматра се да кривичноправна забрана наношења телесне повреде штити не само телесни интегритет пацијента, него и његово право самоодређења у односу на властито тело. Такво тумачење Савезни врховни суд образлаже промишљањем о казненој политици. Јер ако се самовољно лечење не би подводило под кривично дело телесне повреде, оно би, у већини случајева, морало остати некажњено, будући да дело принуде и лишења слободе допуштају само незнатну могућност кажњавања 39 Овај став подржаће, у основи, и Савезни уставни суд Немачке,

36 Исшо, стр. 814, маргиналнн број 2.

37 Исшо.

38 Исшо, маргинални број 3.

39 О томе видети опширније код Maria-Katharina Мсусг, исшо, стр. 416-417.

373

Јаков Радишић, Самовољно лечење болесника (стр. 365-381)