Arhiv UNS — Humoristička štampa

Ljubav na optuženičkoj klupi

vasa popović

Njene lepe oči nisu bile nimalo uznemirene, njene su oči bile kao dva usijana klikera, od njenih očiju svako od prisutnih bi se opekao kad bi ga te oči pogledale, pa je opečeni saginjao glavu, vrteo glavom i nestrpljivo pitao najbližeg do sebe: Hoćemo li početi? Njene oči nisu bile bestidne, bile su toliko naivne koliko i bestidne, ona je tako sedela na klupi u prostoriji Osnovne organizacije kao da sedi na kalemegdanskoj klupi pored koje prolaze šetači; ona se vrtela na toj klupi, ne od nervoze, vrtela se više od nekakvog nestašluka kosu je začešlj avala, suknju je nameštala, čarape je popravljala, gladila se po džemperu, smešila se, i kao čudila se svakom ko bi ušao u ovu našu uličnu prostoriju gde smo održavali sastanke kućnog saveta. A ovo je bio naš najposećeniji sastanak. Ranije nam je uvek bilo teško da popunimo potreban kvorum članova da bismo pravovaljano mogli da donosimo važne odluke; ranije smo raspravljali pitanje kvara u kupatilima, pitanje krađe sijalica u hodniku, pitanje nastojnice koja ne čisti redovno stepenice, i tako dalje, i uvek nam je večina članova bila zauzeta važnim poslom, i sastanke smo odgađali. Sad smo svi bili na okupu, izuzev pretsednika kučnog saveta, koji je po svojoj ženi obavestio sastanak da će zakasniti dvadesetak minuta radi važnog dogovora sa drugovima, nije гекао s kojim drugovima... Clanovi kućnog saveta, sve dvojica po dvojica, dvoje i dvoje, tiho su nešto razgovarali, škripale su klupe, ja sam pušio, muž i žena, tužitelji, nešto su jedno drugo übeđivali, dižući ruke, žena je krivila usne, muž je klimao glavom, ja sam palio novu cigaretu, a okrivljena je, usamljena, gledala u luster, vadila ruž, crtala usne, dizala se da pogleda kroz prozor, i nije bila uznemirena, bilo joj je dosadno. Izvadila je cigaretu, stavila je u ćošak usana, i pogledala je u mene smešeći se. Ja sam kresnuo upaljačem, nije upalio, pa sam kresnuo još jedanput, dvaput, triput. Okrivljena je kazala: O-ho! i počela se smejati. Svi članovi kućnog saveta začutali su, gledali su u nas. Ja sam pocrveneo, rekao sam: Nema benzina! - pa sam kresnuo još jedanput, dvaput, triput i, kao što obično biva, upaljač je na kraju upalio. Ona se nasmejala i kazala: Hvala! Ja sam kazao: Molim! Neko je upitao: Hoćemo li skoro početi?

Neko drugi je odgovorio: Cekamo pretsednika, sad će on doći za koji minut! Oči lepe okrivljene bile su nestašne, pa su šarale po svima nama, a starija žena pored mene gledala je u nju ispod oka: kako je nije sramota! mislila je žena ispod oka. Okrivljenu, očigledno, kao da ništa nije bilo sramota, samo joj je, izgleda, bilo čudno, možda joj je bilo smešno, stalno se smešila. Ona je imala 25 godina, lepih 25 godina, i imala je crni džemper i crvsnu suknjicu i cipele sa visokom potpeticom, i ispod njenog imena, na vratima stana, pisalo je: Službenica. Stanovala je na 111 spratu u dvosobnom zajedničkom stanu, koristila je samo sobu, a muž i žena, tužitelji, imali su sobu i kujnu i špajz i kupatilo. Okrivljena je imala lavor u svojoj sobi i dvaput dnevno, po ugovoru, ujutro i uveče, mogla je da uzima vodu iz kupatila. Najzad... došao je i pretsednik našeg kućnog saveta. Oprostite, drugovi, imao sam važan sastanak s nekim drugovima kazao je. Da počnemo! rekle su dve starije žene. Da počnemo... rekao je pretsednik. Vi već sigurno svi znate u čemu je stvar. Dakle... meni se ipak čini da bi najbolje bilo da drug objasni svoju tužbu. Ja ču objasniti! kazala je žena pomenutog druga. Devojka, okrivljena, zagledala se malo potsmešljivo u ženu koja će sve da objasni, prekrstila je nogu ргеко noge, prekrstila je ruke na grudi, i kazala je; Izvol’te, drugarice! Ova ovde.. ■—■ počela je žena, pokazujući glavom na okrivljenu neću da kažem šta sve o njoj mislim, ali ova ovde... u naš zajednički stan, u naš brak unosi nemir, prima posete, to je defile, i popodne i po noći, stalno zvone, ne obziru se da li je neko umoran ili nije, ne tiče ih se da li mi umorni spavamo, kroz vrata čujemo smeh, ciku, i šaputanje čujemo, tanka su vrata, a kakve reči, bože moj, kakve reči, ja takve reči u svom životu nisam čula od ovog mog, sve cilemile, a mi smo trudbenici, i ja i moj muž, radimo i gradimo, nama treba odmora, a ona ciči u susednoj sobi, prenemaže se, poljubi me ovde, bog zna, nemoral jedan, kažem vam, svako popodne, do pola noći, ko će to izdržati, pitam ja vas, molim ja vas, dokle če to da traje, može li se danas u našoj otadžbini stati tome na put, nemoral uhvatiti za gušu, daviti ga, da ga udavimo...

(Nastavak na 33 strani)