Arhiv UNS — Humoristička štampa

i onda svi znaju i pitaju: ~Je li šef Ijut?’’, pa se Ijudi umire, na oči mu ne izlaze, klone ga se dok se ne odobrovolji. Kad i e ja naljutim, niko i ne haje, a i ni ne primećuje, i to ne mogu da mu oprostim. Oh, da mogu samo da se naljutim Irao on!. .. Kad šef prođe svi ga makar ispod oko pogledaju, nasmeše se, očekuju hoće li što reći, hoće li se nasmejati idi namrštiti. Mene i ne primete, i to ne mogu da mu oprostim. Hteo bih —ne da budem šef ■— već čovek kakav je on, ali dosad nisam ipogao, i to sebi neću oprostiti. Danas sam odlučio- Ovo će svi znati. Videće Ijudi da ne motam biti tafco sitan i .mali čovefc, Neću se više osmehivati kad se šef nasmeje, neou se više sav skupiti kad je namršten. Ulaaiću kcd njega i kad svi kažu da je Ijut, pa šta?.. . Još ću se i ja glasno smejati i namigivati, zamisliću se i katkad naljutiti. Možda ću ćak i malo bahat biti dok ne nađem meru. Više neću uvlačiti glavu među ramena i iči hodniikom uza sam

z;d, već sredinom! Da, videće svi da Mika može i drukčiji da bude. Doživeću i ja da kažu: „Mika je danas Ijut”. Pokaaaou im da nisam sitan čovek. Ne moram biti šef, ali pofcazaću da sam čovek, izrašću za glavu-dve. Neće više Ijudi gledati kroz mene. Neće me se viiše setiti samo kad se na nečiji raćun treba našaliti, Ako me se i ne budu bojali, poštovaće me kad izra&tem za glavu-dve. Znaće oni svl za ovo, do slova će saznati, i oni i šef. Sve to Mifca napisao kao iz jednog daha, jer je dugo nosio u sebi. Onda je odahnuo, setio se kafe, srknuo je onako hladniu, pa pogledao na isa.t. Vreme da se legne, pomisll, Sutna treba rano da ustane atko hoće, kao dbično,, da bude prvi na poslu. A još će jednom ujutru pročitati tu svoju ispovest i odluku. ■ . Probudio se u praskozorje, muine glave, posle mučnih i jezivih snova. Neko ga je jurio, padao je u ponor, grozne utvane sretao, znojio se ledenim znojem. Ustao je teško, staviio mleko da se

r:7-c’e, umio se hladnom vodom ~do pasa” i otoukao. Prvo je sklonlo sa stoda bočicu rnkije iz koje je pokatkad po'tezao dok je sinoć razmišljao i pisao, primakao mdeko, pa seo da pročita ono što je nazvao svojcim ispovešću i odlukom. Okrenub je poslednji list, otpio pola šodje mleka i opet se zamisilio. Mieko se prVo pušilo, onda sstnlačilo, pa ohladilo, a on je jdš mislio. Da, znaće se za ovo, zaključi, pa uze listove hailtije, pažljivo ih presavi, prvo uzduž pa pcpreko, i strpa ih u običan, plavi kancelariski kovert. Doforo ga je olizao i zalepio, pa otvorio fijoku i izvadio crveni vo'sak. Kad je proipisno zapečatio kovert i na vosak utisnuo dinar, otvori orman i pronađe kutiju u kojoj je čuvao sva svoja dokumenta. Sve je to činio brzo, kao da će mu neko oteti ispovest iz ruku- Vratio se i seo za sto, ponovo otvorio mastiondcu, zamočio pero i krupnim štampanim slovima napisao na kovertu: ~0 t v o r i t i na dan moje sm rt i”.

muštikla

3EDNO izvozno preduzeće poslalo svog službenika u inostranstvo na dvadesetodnevni službeni put. Službenik se smestio u jednom hotelu i normalno obavljao svoj posao. Desetog dana svog boravka, kao i obično, došao je na ručak. Portir ga zaustavi i predade mu pismo iz preduzeća. On ga otvori i poče da ćita: »Dragi druže Đorđeviću, pošto sc već nalazite tamo, mogli biste da mi učinite jednu uslugu. Prilikom mog posleđnjeg boravka u tom me-

stu kupio sam jednu divnu malu muštiklu u jednoj radnjici na periferiji grada. Te muštikle su originalni ručni rađovi Ijudi iz tog kraja. Medutim, pre nekoliko dana

DUŠAN KANDIĆ

tu lepu muštiklu sam izgubio, pa bih vas zamolio đa mi jednu kupite. Ta radnjica je u ulici Zan 2ak Rusoa. Nadam se đa vam neće biti teiko da mi učinite ovu malu

uslugu. Srđačan pozdrav od vašeg direktora jovanovića.« Kroz neđelju dana direktor je dobio pismo: »Druže direktore, u želji da ponovo đođete do iste muštikle, odmab sam otišao u malu prodavnicu. Nažalost, muštikle su prodate, a sledeću partiju će dobiti tek kroz petnaestak đana, to jest dvanaest dana posle mog odlaska. Zao me je, ali stvarno nemate sreće. Pozdrav od vašeg službenika Đorđevića.« Sutrađan je Đorđević dobio telegram; »Ostanite još petnaest dana. Novac poslat. Jovanović.'i Službenik je obilazio radnjicu. Dani su prolazili, Muštikle nikako da stignu. Već je i prodavcu bilo krivo. Đorđeviču je isticao rok za povratak. Muštikle će doći tek za dve nedelje. Napisao je kratko pisamce: »Druže direktore, i pored najbolje volje, ne mogu ništa da ućlnim. Muštikle će doći tek kroz dve nedelje. Moraću da se vratim. Pozdrav ođ Đorđevića.« Prošla su još dva đana. Službenik se vraćao iz šetnje u hotel. Nije znao da li je san ili java, ali u holu hotela, .zavaljen u fotelji, sedeo je njegov direktor. Zbur.ieno mu je prišao: - Druže direktore, otkud vi 3 - Kako otkuđ ja? Hoćete sa mnom da zbijate šale? - Kakve šale? - Mislite li da vam ja verujem da muštikli nema? - Možete proveriti .. . - Zato sam i došao. Otišli su u malu prodavnicu. I stvarno, muštikle još nisu stigle. Đorđević je bio zadovoljan: - Eto, druže direktore, muštikle |OŠ nisu stigle. Vidite da vas nisam iagao. - Još bi samo to trebalo: da iažete! Onda bi Ijudi u preduzeću pomislili da bacamo pare!

došla je finansiska kontrola

vETrEnJAča ®