Arhiv UNS — Humoristička štampa

ODLOMAK IZ ROMANA Proskitani Jovandeka

Rascvijetala se mlada šljivica, kržljava tanka voćka na udaru svakom pustom vjetru koji naleti preko Vranovine. Izlaže drvce suncu svoj übog sirotinjski nakit, smješka se praznički, eravo, nespretno i stidljivo, a pod njim sjedi ko li to sjedi! podgoranin Jovandeka Babić, stari torbonja, pljačkaška perjanica iz prvih ustaničkih dana, zlosrećni Jovandeka koga su osumnjičili da je »proleter« (a ko nije okrilatio i stekao momačke noge kad je trebalo pljačkati Turke!) Sjedi Jovandeka pod šljivom, ispod kuće vranovačke babe-udovice Stevke, uzdiše i gleda nekud neodređeno, put vijugava lanca dalekih bezimenih brda, tamo gdje je nebo za zemlju kukama privezano. Sta ti je, Jovane, stara kremenjačo, drenova budžo iz Babića gaja, što su tvoje potonule lađe? Tako bi ga upitao njegov pobratim, prosjak-invalid Stanko Veselica, bas bi

ga tako upitao, ali Stanka nema, ođnio ga je đavo, zajedno s njegovpm oijelom kobilom, natrag u Podgorinu. Ipak, Jovandeka odgovara kao da je Stanko tu pored njega. —’ Sta mi je... eh, šta mi ie! Sta ja znam. Da je nešto bolestan kanda nije. Je li jutros pojeo nešto što mu ne sliši trcu biće da nije ni to. Možda mu je nešto uvračala ona vražja baba, ova Stevka? E, jest, klinac! Za Jovandeku nisu iitkad prijanjale nikakve čarke ni mađijc, kao ni za prčevita jarca. Pa šta bi onda bilo, kad se Jovanu jutros i ne jede i nc pije, u trbuhu mu čudna praznina kac da mu je neko izvalio drob, a i kad u/i-dahne, i to mu dođe nekako naprazno kao kod ribe kađ je izbace na ledinu; zijeva, a kad tamo ništa ne pomaže. Starost, bolest, šta li jc? Da mu je odavde, s ove zaravni, uglcdati bar vršak rodne planine koja stražari nad Podgorinom, srce bi mu, čini mu se, odmah došlo na svoje mjesto. Da,

da, srce! Sve se ovo, kanda, oko njega mota. O, o, pa ti si to, koliko ja vidim, tužan, moj starino, tužan, Jova e. Ajd’ k vragu, baš mi još i to treba! Namršten, starac prezrivo otpljunu. Tuga! Oduvijek je mrzio tu cmizdravu žensku rabotu. Ta nijesu ti ukrali torbu, pa da zato objesiš nos. A i da jesu, zat ti vrijedi tugovati? Tu se onda psuje i bogara, pominje se mila majka svim !opovima od Sunje pa do vašara u Bihaću. Eh, tuga! Uhvatilo je to Jovandeku još sinoć, kad je dolje, podno brda, čiio pjesmu »vojih komšija iz Tigrova bataljona: dPoznaju se mladi Podgorani: vino piju, a ustase biju.« Eh, vino piju! Baš ste mi silno vino popili! podrugnu se Jovandeka, ali su mu usta odjednom postala gorka i potsmijeh mu je pao na rođeno srce poput oštra mraza. Jadno vam vaše vino! Pjevate i basate kroz ovu tuđinu, glave svoje ostavljate đaleko ođ kuća, od svog praga, a ćaća i mater nek bulje po čitavo veče u pust mrak. . . Nek tuguju, oca joj i tuzi! Pa ipak, Jovandeka umalo nije zakoračio za bataljonom, za svojim dječacima. Opučio bi za njima pa kud zgodi. E. samo da s njima nije Tigar, proleterski dušmanin. A pravo đa prizna, ni torba mu nije tu, gore je kod babe Stevke, a bez torbe poći, pa ma kud bilo, šugava stvar. Baba Stevka! Zagledan u daljinu, Jovandeka izgovori to ime mehanički i ono mu dođe tuđe i nepoznato kao da ga sad prvi put čuje. Stevka! Pa jest, ona je to, ova tu u kući iza njegovih leđa, ali evo jutros, čim je pomene, ispađne mu na jeziku nešto suvoparno i posno kao da žvaće slamu. Heh, đavo ti ga nosio! Baba Stevka! Sklanjajući se ispred Tigra, on je prekasao pola Vranovine i jednog popodneva obreo se pred jcdnom kućom na zaravanjku pod samom šumom. Velika šuma, ogranak planine Kunovice, sklonito mjesto, svakom s puta. Miriše na hajdučiju. Poizdalje se navijajući i nepovjerljivo škiljeći, Jovandeka je u zavučenu ćošku između živice i hambara spazio pojaku dižeću babu. Zadizala je suknju i nešto pažljivo zagledala uz oblo i bijelo bedro. Buve traži! dosjeti se Jovandeka sliježući se iza živice.

gde lešinari ne lete

BRANKO COPIC

razlog: b i 1 a ns