Arhiv UNS — Kultura

Zapažanja sa izložbe savremenih vojvođanskih umetnika

U Galerlji Matice srpske u Novom Sadu otvorena je 4 aprila izložba radova vojvođanskih umetnika. Izloženo je 125 slika, skulptura i crteža od 38 izlagača. Dolazeći na umetničku izložbu u Novom Sadu, čovek očekuje da kroz izložena dela doživi i stvarnost savremene Vojvodine. Međutim, prave savremene Vojvodine, o kojoj svakodnevno čitamo, u ovim umetničkim radovima skoro i nema. Cak i tipičnog vojvođanskog pejsaža ima vr:o malo. Situacija postaje jasna odmah, čim se pogledaju imena izlagača: od šesnaest najpoznatijih Vojvođana umetnika svega četvorica žive i rade u Vojvodini. Ostali su samo rodom iz Vojvodine. S obzirom na to, da su svi poznati izlagači članovi ULUS-a, nameće se pitanje ne bi li za Novi Sad bilo korisnije stvaranje tradicije godišnjih izložbi čitavog ULUS-a. I u sastavu ULUS-a, slikari rođeni u Vojvodini zauzeli bi svoje vidno mefito i došli do zasluženog izražaja. ULUS-ove izložbe ne bi isključile organizovanje izložbi radova umetnika koji stalno žive u Vojvodini. Posebno, izložbi radova samouka i amatera. Naprotiv, takve izložbe, kao i redovne izložbe umetničkih škola, neophodno su potrebne radi što pravilnije selekcije talenata iz redova mlađih Ijudi, Naročito onih koji nemaju potrebnih uslova za normalan razvoj. Na ovoj izložbi učinjen je pokušaj sa postavljanjem samoukih talenata naporedo sa poznatim velieinama. Pokušaj o kome treba dobro razmisliti, jer može da ima štetne pos!ed : ce po pravilan razvoj mladih Ijudi, koji zaslužuju punu pažnju, a može da donese i pozitivna iznenađenja ako žiri pokaže pravilan krjterij. Na izložbi učestvuju dva najstarija srpska slikara, dva devedesotogodišnjaka, dva Vojvođanina koji odavno imaju svoje mesto u istoriji naše umetnosti; Uroš Predić i Paja Jovanović. Pored njih su i V. Pomorišae, Z. Petrović, I. Radović, S. Bodnarov, D, Dokić i pokojni Franjo Radočaj. Svi sa već poznatim radovima. Najkrupniji poduhvat na ovoj izložbj pretstavlja slikg Đurđa Teodorovića »U svitanje«. To je prva varijanta motiva koji je bio izložen na ULUS-ovoj jesenjoj izložbi u du. Varijanta, koja je po nekim slikarskim rešenj ma uspelija od one druge koja je kompoz ! c : ono čvršća. Durđe Teodorović se smelo übvotio u koš f ac sa složenim problemom figuralne kompozici.je, oko koga još bojažljivo obilazi većina naših umetnika. I re može se reći da su njegovi naporl bez rezultata. Nanrotjv, rezultati su re’ativno veliki. Tačno je, da slika »U svitanje« ima nedostataka. Na njoj smeta nevešto presečena kolona uhapšenika i talaca; smetaju jevtini efekti postignuti oživljavanjem tonski i koloristički klasično urdvnotežene površlne, sa jako svetlim pptezima četkice. Najviše smeta osetljiva doza teatralnosti i patosa, koji svakako dolaze od autorove dfstance od D'irrde i života. I pored svih tih nedostataka, slika »U svitanje« pretstavlja jedno od najozbiljnijih dostignuća naše posleratrie umetnosti. Teodorovieevi »Ledinci«, rađeni po prirodi, kao nesravnjivo lakši problem, spadaju u najuspeliia umetnička ostvarenja na ovoj izložbi. Milenko Serban pojavio se na ovoj izložbi prvi put sa flguralnom kompozicijom, naporedo sa pejsažom. Njegovi pejsaži, ma koliko da su prijatne šare za oko, nalaze se u ćorsokaku pikturalnih apstrakcija. Oni nemaju veze sa stvarnošću, naročito ne sa našom. Tim pre, treba sa zadnvoljstvom pozdraviti pojavu njegov'h kompozicija »Nasip« i »Hacija«. Ma koliko zamerki im mogli uputiti, kao prvim pokušajima te vrste kod ovog umetnika, one pretstavljaju pošten

napor, koji treba ceniti. Napor koji je garancija da će ovaj naš talentovani umetnik i na terenu nove tematike zauzeti mesto koje mu pripada. Ako se poziv umetnika shvati ozbilino, sa dovoljnim asećanjern odgovornostj pred save -ću i na'-odom. nova fnrma potpuno adekvatna novoj sadr-i žini, doćiće postepeno. Najskromniji i najsamokritičniji sz« lagač svakako je Milivoje Nikolajević, On izlaže devet crteža i jedan mali, bojažliivo raden, dobar akvarel. U njegovim crtežima, više nego u svim izloženim slikama, odražava se savremena stvamost Vojvodine. Tu su i zadrugari i motivi rada s njiva i 11vada, i gradski trudbenik i tipični »čika Paja«, Sve dato sa mnogo topline, kroz oskudnu tehniku tuša. Svi radpvi odaju solidnog majstora 1 njegovu Ijubav prema čoveku. Svi svedoče o potrebi da Nikolajević neodložno pređe na složenije probleme bogate tehnike ulja. 2ivi anahronizam na ovoj Izložbi je Milan Konjović. Nesumnjivo snažan slikarski temperamenat, koji je pre dvadeset godina, na početku svoje slikarske karijere, pozajmio u ceImi ekspresionistički man’r, go+nvu slikarsku formu od francuskog .'likara Zorža Ruoa, i sve do danas nije se potrudio da je zameni svojom, Konjović ostavlja utisak velikog gospodma, koji nije navlkao da se napreže i muči, da traži. Za njega nema razUke u kolorltu ppjsaža i 7 Đubrovnika i Bogojeva. ćak u razna godi.šma doba. Nema razlike izmedu predratne i današnje Jugoslavije. Sudeći po formi i po sadržmi njegovlh sljka, za MUana Konjovića se u poslednjih dvadeset godina nije ništa desilo, ništa izmenilo. Kod njega nema ni pom’sli o čoveku, o njegovom žlvotu i psihologiji, o njegovoj sudbini. On je prema njemu indiferentan, Ne mogu se bez izvesnog ogorčenja posmatrati izložene Konjovićeve kompozicije napravljene povodom motiva iz naše izgradnje. Ti motivi gradnje mosta za Konjovića su samo povod za pikturalne egzibmije, a Ijudi su prikazani lažno. S pravom se postavlja pitanje, za koga Konjović izlaže danas, da li za narod? Jasno je, da preorijentacija ođ formalizma ka realizmu pretstavlja težak i delikatan proces. Proces, koji traži mnogo napora i volje. Proces, kroz koji umetmku sa utvrđenim renomeom može da se desi da privremeno daje i kvalitet niži od onoga koji je postigao na mnogo jednostavnijoj problematici. Pored svega toga

za talentovanog urnetnika problem je savlađiv — naravno, pod uslovom da iskreno voli ovu našu stvarnost, da oseća pravu Ijubav prema svome narodu, prema čoveku. Stojan Trumić spada u mlađe, nažalost dugo već začaurene umetnike, Njegova ulja deluju prilično bezživotno — monohromno i monotono, Nešto više živosti ima u njegovim akvarelima. Njegov progres uslovljen je neodložnirn razbijanjem uskih okvira u koje se smestio, oslobađanjem od manira primitivizma. U nepretencioznim ‘ iskreno doživIjenim pejsažima Save Ipića ima nešto od atmosfere panonskog prostranstva. Bilo bi poželjno malo više slobode umesto poentihzma u njegovim slikama. Privlači oko i mala slika Sandora Nađa »Gradnja m"gacna« i mali somborski peisaž Jepovpa, Na izložbi lepo mesto zauzjmaju tri mlada umetnika koji su prošli kroz beogradsku akademiju: Bošgn Đorđe, Boško Petrović i Stevan Maksimović, Sva trojica nesumnjivo obdareni. Sva trojica još u traženm. Bošana izdvaja njegov fin ukus i razvijeno o-spćanje za meru. Sa malo više čvrstine l konstruktivnosti obećava da će ubrzo ispuniti uslove za savremenog umetnika. — Petrović je na dobrom putu. Cinjenica da svoj posao shvata ozbi|jno, sa potrebnim osećanjem odgovornosti, daje osnova verovanju da naša umetnost i s niime može računati. je i Jirski)i i nesty»n)/JJ iako ne manje talentovan od svoi'.h drugova. Njegov sremski motiv pomalo zalazi u formalizam. — Svoj trojici je nužno temeljito rasčišće "a pitanja njihovog umetničkog ,*prema društvp, prema čoveku. / Od osam samoukih izlagača, treba! istać] naročito Bogomila Karlovarisa ii Ivanku Acin, Sedam akvarela KarIo-( varisa, nadahnutih i svež : h — i de-j vojačka glava Acinove, sa senzibil-j no vajanim donjim delom lica, nesumnjiv su dokaz da to dvoje mlad’h Ijudi zaslužuje punu pažnju i pomoć za redovno školovanje, Izložba vojvođansklh slikara u Novom Sadu pretstavlja kultumo-umetničku manifestaciju, koia po svom nivou skoro ne zaostaje iza sličnih manifestac'ja u Beogradu. (Nema narcčito dobrih, ajj pj naročito slabih radova), Sem izlagača, poznatth sa beogradsk'h izlofbi. a koji ovoj izložb! daju ton, ni ostalk pa ni samouci i amateri nlsu ispod jednog pristojnog nivoa. Branko SOTRA

Rad

Đurđa Teodorovica

Ledinci

Povodom stvaranja Saveza kulturno-umetničkih društava

Pre mesec đana osnovan je u Beogradu Savez kulturno-prosvetnih društava, ko.ji, prerna statutu primlienom na osnivačkoj skupštini u Beogradu, treba da objedini rad sv ; h kulturnoproisvetnih društava, kultumo-umetničkih društava i kulturno-prosvetnih ustanova na teritoriji Narodne Repubjike Srbije, Ovih dana osnovani su shčni savezi i u ostahm republikama (N.R. Hrvatska, N,R. Eosna i Hercegovma, N.R. Makedonija), dok je u Sloveniji još i ranije postojala slična organizac'ja, Ljudska prosveta, sa nešto drukčijom organizacionom struktprom. ali sa istovetnom namenom. Do osnivania Saveza kulturno-prosvetnih društava nije došlo slučajno. Sve šire i sve dublje prodiranie kulture i kulturnih tekovina u narod, u najšire slojeve stanovmstva naše zemlie, postalo je činienica. Nema nijeđnog oblika kulturnog i umetn'čkog izr: žavanja koji ne bi bjo danas, u manjoj ili većoj merj, pristupačan na!’ rodu. Narodi naše zemlie žudno 1 u hrzom tempu, reklo bi se kao gladan ; čovek hranu, upijaju u sebe sve one i tekovine Ijudskog uma i duha koje su ! im, koliko do juče, bile skoro sasvim ! neprLstupačne. Pozorište. film. roman, priča, poezija (ona naročitoj), muzika, slikarstvo, glurna i pevanie, nisu više, može se slobodno rećj na osnovu doIsađašpjee jskustva. potpuno nepojam!ne i nepristupačne stvari ni za naj, prosečnijeg građanina, ni za najzaostaliii kr-’i naše zemlje Tu se ioš može govoriti o kval tetu, o pravilnom ili | r i p ‘ v r) i’avilnom jzboru dela. o vlšern iji nižem kul'urnom nivou, o adekvatnim |, > _ neadekvatnim formama izražavanja, o što je naročito važno pravilnom ili pogrešnom idejno-političkom stavu. ali da za kulturni život postoji veoma širok interes očita je činienica. i Kada se govori ili piše o kultumoj revoluciji, koia je knd nas nastala uporedo sa oslobodilačk'm ratom, i upravo kao poaledica njegova. onda se obicno, i uglavnom, sve svodi na akc;iu za likvidaeiju neolsmenosti, što po sebi. u našim uslovima, ne znači malo na kulturnom planu, ali što nije sve, ili se č : tava sfvar pretstavlja tako kao da je naš narod samo. da se talco izrazimo. potrošač a ne i aktivni stvaralac kulture. Masovni ku Itu rnn-n vet ni rad, započet u narodnooslobodilačkoj borbt. posle oslobođenia do'bio je neverovatno široke razmere. Možda to zvuči preterano, ali naš narod je i ovde ispoljio sve one kvalitete udarništva koie pokazuje u izvršeniu Petogodišnieg plana. Tu ne m'slimo na 0”"' dbbro poznate i već davno udčene greške. na onu trku za übiranjem šco većeg broja »poena« u kulturno-prosvetnom »takmičenju«. trku koja dovodi do apsOrda i pra.vo takmtfienje 1 i nra\d kulturni i prosvetni rad, nego na onaj na delu pokazani entuzi-

Jazam u usvajanju tekovina kulture i nauke, na onaj kulturni polet koji je zahvatio i pojedince, 1 preduzeća, i ustanove, i masovne organizacije. Kod nas se nekako neosetno uvrežila tendencija suviše kritičkog ocenjivanja naših sopstvenih snaga. Po pitanju kulturnog nasleđa, koje ni do danas nije pravilno 1 u dovoljnoj meri ocenjeno, tu i tamo se, naprimer, još može čuti da je ono »malo«, »neznatno« i t. sl. Koren ovakvog shvatanja vuče se još iz bivše Jugoslavije, kada su se i buržoazija, kao nosilac političke vlasti, i razni aeKadsnti u literaturi, kao nosioci njene »kuiture«, klanjali pred »naprednim« i »kulturnim« Zapadom, puni samopljuvanja i sažaljenja prema našoj »balkanskoj zaostalcsti«. To što je naša »balkanska zaostalost« izbacila u toku rata iz svojih redova prave branioce slobode i branioce prave, istinske kulture, to još, izgleda, ne mogu potpuno da shvate ostaci bivših viastodržaca d njihovl bankrotirani ideolozi koji bi vrlo rado prihvatili, kad bi to samo bilo moguće, neku varijantu »Maršalovog plana« u obiasti literaturg i umetnosti. Usvajajući sve pozitivne i demokratske tekovine kulture Zapadne Evrope j čitavog čovečanstva, naši narodi u prvom redu obraćaju pažnju svom kulturnom nasleđu koje zaista nije ni tako malo ni tako neznatno, kao što se to pokušavaio da dokaže u bliskoj prošlosti. U vezi s kultumim nasleđem usko je povezano 1 pitanje sadašnieg, savremenog kultumog stvaralaštva naših naroda. Površni posmatrač u mreži raznih kulturno-umetničkih društava, kulturno-proevetrv'h ustanova, u bezbrojmm priredbama, koncertima, prcd-svar.hma. pozorišnim pretstavama, lesii.'filiina j smotrama svake vrste, kojih je i te kako mnogo bi)o od osloboderva do danas, može da zapazi samo opšte tendencije kretanja u kulturnorn razvitku masa, ali nikako i njihovu pravu suštinu 1 smisao. Iza cifara i brojki, koje ne treba nikako potcenjivati, leži ogromna stvaralačka snaga, aktivnost i inicijativa naroda. Običpi Ijudi iz našjh naroda u pesmi, u muzici. u gluml, pa i u đmgim granama umetnosti, j u literaturi stvaraju ako ne đefinjtivne vrednosti, a ono u najmanju ruku, bazu za buduće pesnike, pripovedače, muzičare. slikare, vajare, itd. Treba prnfi malo kroz masovne organizacije, kroz kulturno-umetnička drušiva i ustanove, traba zaći i u provinciju, pa videti s koliko ozbiljnosti i oduševljenja narodne mase učestvuiu u izgradnji našeg novog kulturnog živmta. Ali, narod i kao potrošač kulturnih dobara. da upotrebimo ovaj ekonomski i skoro vulgami način izražavanja iz dnevne štampe. iziazi đanas pred nas sa daleko ist.ančan ; jim ukusom, sa daleko većim zahtevima, O novoj, posleratnoj pozorišnoj i filmskoj publici već je pisano i u našoj st.ampi i u našim časopisima, Ogromni priliv nove publike u pozorišta, u bmskope. koncertne đvprane i biblioteke ne znači samo činienicu da je norastao broj interescnata za tekovlne kulture, nego i sve jaču potrebu da se i broj literarnih, umetničkih itđ, đela što više umnpži, to jest, prostp rečeno, potrebu da se namdu dš što više pesama. romana, priča, slika, partitura 1 t. sl. Savez kultumo-prosvetn.ih društava primio Je, između ostalog, na sebe 1 zadatak da ovu potrebu zadovolji, Sasvim je razumljivo da Savez ovaj zađatr’k sam, bez. aßtivne pomoći drugih masovnih i kulturnih organizaci-

Ja, neće moći da izvrši. Cvrsto povezan i osionjen u svome radu na Narodni front, ovu opšlcnarodnu političku organizaciju, koja je iz svoje sredine izbacila i istakla bezbrojne primere divnog zalaganja i samopožrtvovanja u izvršavanju obaveza i zadataka u okviru Petoletke, Savez kulturno-prosvetnih društava nužno i neminovno u svom radu mora da se obrati za svestranu pomoć svim našlm kultumim i javnim radnicima i umetnicima. Prirodno, i nekako samo po sebi, namcće se pitanje: šta knjjževnici i literatura mogu da pruže kao pomoć Savezu? Svaki onaj ko se, u toku rata ili posle oslobođen.ia, bavio kulturno-prosvelnim rađom vrlo dobro zna šta znači i kakve tegobe u radu pretstavIja nedostatak takozvanog »materijala«, tj. nedostatak Jiterature, pogodne za izvođenje na manjim pozornlcama. na manjirn lokalnim priredbama po gradskim reonima ili u unutrašnjosti. Oslobodilački rat, koji je tako silno i jarko pokazao šta znači nesputana i oslobođena narodna energija na svirn poljima Ijudske delatnosti, istakao je, isto tako, i sav značaj literature, njenu preobražavajuću snagu i moć u revolucionarnoj borbi narođa za slobodu. Taj značaj literature ne samo đa danas, u periodu izgradnje socijalizma nije postao manjj, hego, naprotiv, postao je još širi i dublji! Zadatak i prava pomoć koju književnik može da oruži svome narodu u njegovoj borbi za osvajanje tekovina kulture jeste, pierna tome, da, pre svega i u prvome redu, p ; še. I to što više da p*še. Pitanje Isvaliteta je, razume se, nužan preduslov tog pisanja. Našem narodu su danss više nego ikada potrebne i dobre jednočinke, i dobre pesme za recitovanje, i đobre drame i komediie, i đobri rekstovi za takozvanu masovnu pesmu. Ovaj problem se kod nas neće i ne može, po našem mišljenju, rešiti putem prostih »porudžbina« Dosadašnje iskustvo je oč'gledno pokazalo da su svi konkursi (bar književni) u ovom pogledu sasvim podbaoili i notpuno oromašili svoj crlj. Na te konkurse obično su se i uglavnom javljali, ili Ijudi, često ne bez talenta, a 1.5 koji u svom literarnom radr< nisu dalje odmakli od najobičnijeg početništva, ili nađri-plsci. Međutim, ako se problem takozvanog »materiiala« ne može rešiti proUom »porndžbmom«, to još nc značl đa je nerešljiv ili da ga uopšte ne treba rešavati. Razume se da će *e nafi knllfievnfk svonič nrušlvu , svome narodu najboIje odužiti ako stvara književno što bolja i trajnija dela, U tome momenat dnevne potrebe ne može uvek odlučivati. Ali pored toga naše i naš narod tra/i od kniiževnika i zadovoljavanje neposrednih, takoreći na,sušmh potreba kulturnog života. Zadovoliavanje tih potreba ne mora b'ti u suprotnosti sa stvaranjem trajn’h vrednosti, Ni za dnevne potrebe našeg društva ne odgovara neka plitka. šablonska »dnevna literatura«. A literatura stvarar.a za zadovoljavanje dnevnih potroba može da ima i trajne vrednosti, ako je dobra, jer navša stvarnost za to daie insp'racije. Neki književri’ci se možda plaše ili ne mogu da p'šu po »’-'orudžbini«. Ustvari se ne radi o noru ižbini, nego o tome da se zadovolji žeđ masa za književnim »materijalom«, da se zadovolji cpravdanj zahtev našeg društva. Razume se da od talenta pisaca zaviei na koii načm će taj zahtev zadovoljiti, bilo da pišu s pretenzijom na trajnost. bilo da pišu s osećanjem nasušne potrebe naroda.

Tanasije MLADENOVIC

U polju Sklca Mllivoja Nikoia.ievlća

IZ PUTNE BILJEŽNICE

KNJIŽEVNI UTISCI Lastovo, 28 marta 1948 Jutro. Bura: jasno-modra, oštra 1 prohladna. Zrak je čisti kristal. Pod snažnim zamasima vjetra, kao pod plavim krilom probuđena zmaja s Biokova, dolje u zatišju doline čuju se glasovi pjetlova, tu i tamo tek poneki glas čovjeka, zatim mutno, skoro olovno-tamno, blejanje ovce: Sve zapravo odaje onaj hladan dojam ranog proljetnog, hladnog dana kada žene, u brzu hodu, sakrivaju ruke u vunene bluze, a djeca poskakuiu, guraju šačice u uske džepove, traže prvo sunce, zavjetrinu i u svorn trku nose svijetlu aureolu oko žutih, raskuštranih kosa. Blagdan je i u ovom ranom jutru nema zapravo liudi; muškarca tek nazreš na puteliku pređ mjestom kako se žuri s noćnog ribolova. Iz njegove torbe vire crvenkasto-žute noge i ticala jastoga. I njegov teški hod i umorna šutnja i miris mora neprospavane ribarske noći, koju još uvijek kao đa nosi u sebi i oko sehe, čini se da bude u očima djece i žena koji ih isčekuju na pragovima, sakriti tamom kuće radost punog podnevnog stola, • Ali svjetlost! Nijema, nečujna i, izgleđa. upravo radi toga. kao đn se jnš više želi pokazati pred bijesnlm vjetrom, prostire u ovom č ; stom zraku svu raskoš svoga bogatstva. Bješnjim udarcem vjetra njeno lice postaje još jasnije. Lastovo je mjesto koje bi slikao E 1 Greco. Sa zapadne strane ono pođsjeća, ne u tonu i boji, ali u arhitektonskoj strukturi pomalo na njegov Toledo: Kose zrake ranog jutra sišle su niz visoke, upravo romantično uzđignute vrhunce, koji amfiteatralno okružuju dolinu, Ito se prema jugu pruža u ravnicu: Lokavje kako je mještani nazlvaju radi velike lokve negđje u Jugo-lstočnom dijelu. Na pađinama bregova smjestilo se, po boji svojih kuča 1 krovova, reklo bl se prastaro kameno mjesto. Ulice su uske, kame-

ne, krivudave, često ođ jedne skupine kuća do druge se u staze. Pojedina dvorišta i hrpe kuća oko njih prorijeđena su s tek okopan m vrtovima (tamno crvena zemlja!) iz koj : h se dižu bajaml sa prozirnim zelenilom svojih mladih krošnja. A možHa upravo krovovi, s prastar'm žutilom t mrkim crvenilom što neobično treperi, natkriti u zavjetrini blagom igrom jutarnj’h dimova, daju ovom zraku nad čitavim onu draž i raskoš, koju bi sigurno imala svjetlost kada bi prolazila kristak'ma starog zlata. Hodaš 15 uh’co'm tako sam, sreta te ponegdie mučalj : vo dvorišle kamenim zdencem, pločnikom požutjelim i izlizanim od starosti j generacija koje su se izmiienile na njemu, a gore, na starom zidju dižu se potamnjeii stupovi s obiešenim tikvicama. To su one tikvice što se osušene upotrebijavaju kao sudovj za vino i vodu: znak putnika! —Ej vi, ej ti, čovik,.. đovikuje dijete. Nestane ga zočas. da bi se opet pojavilo s novim mklikom. Gledam ga i s očekujem njegov novi povratak. Nastaje icra između mene, koji šutliivim smijehom gledam u njega što me je izabrao kao predmet svoje jutarnje igre. I tek onda, kada su mu se pridružila druga djeca. nastao je opći smijeh, koji me je odveo na uHcu, među stanovnike. Nisu znali koliko su me razvesel'li svojim riječima, svojim govorom govorom mog djetintstva na susjeđnom otoku, riječima kojima pišemo i govorimo, na ovim obalama i dijelovima našeg tla rasntog po pučini već stoljećima. I ta d : eca, koia su me svojom igrom i smijehom povezala s Puditna što su se javiiali iz svojih tamn ; h kučnlh prostora, i to staro z ; dje 8 vrfovima I krošnjama, —■ davno izgrađena dvorišta, brda 1 svo rasHnje skupa s vjetrom 1 meklm, nepo«rednim našim rlječlma, sve ni Je to poatajalo jedan

veliki tok trajanja nas samih, što tiajemo ovdje u jedmstvu zemlje, mora i nebesa, a izražava se neposiednim J jpdnostavnim čuđenjern obična čovjeka, kada ga pitate, da li svi govore hrvaiski: ovd.e se nikada i nije prestalo govoriti našsm jezikom! Zar je to potrebno više naglašavati? Zar je tu toiiko očiglednu istinu potrebno dokazivati? Ta zar niste čuli one koji to osporavaju? Eto- opet su se javili na ulicama Trsta, i u ime kršćanstva, u ime kulture, u ime pravde opet viču: Dalmazia o morte! Taj divljački krik potsjeća na krvoločno megalomansko kabotenstvo D Annunzia 1915: »Pbd latinskom snagom Rima, kao pod barbarskom snagom Gota, Langobarda, Franaka, germanskih Otona, Bizantinaca, Mađara, Austrijanaca, gradski život obale s one strane, kao i ovaj s ove strane, bijaše uvijek izvorno i u biti talijanski... Na ovo evandjelje dalmatinsko možeuno se zakleti...« Taj divljački knk, krik povampirenih faš ; sta-osvajaća iz minulog rata, potsjeća na biesomučne pogrde što su ih povodom »osvajanja Rijeke, 13 jula 1920, »kršćani« i »pretstavnici kulturnog Zapada« osuli na srpsku vojsku 5 jugoslovensku zviler«; »Otsutan bi ! aše nepri'atelj vještiji u svojim balkans'nm zavjerama, nego u fronl alnim napadima ...« Od onog Velikog petka kađa su ti kršćani, katolici, pod blagoslovom namjesnika Kristova na zemlji, napali Albaniju, od »slave« koiu su dobili pobjedom otrovn ; m plirovima u »fron talnom napadu« nađ vojskom Abes ; nije naoružanom kopljima i strijehcama, ođ grandioznih pobjeđa »frontalnim napađima« na grčkom frontu đo kriminala đostojna hljena nađ nalom zemljom i smrti Ivana Lozice na susjeđnom otoku, Sto je sve učinlla rimska gesta »plemenite rlmske krvi«? I krv se jož nije osušda koiu su fašisti prolili ovom zemljom, garišta

još sva ni uklonjena nisu, koja su ostavili a već laju na lancu imperijalista njušećj i očekujući da će tragom krvavih dželata opet. doćj do plijena, do »slave«. Jer »O more, nemoj mi datj moje mrtve, ni moje l"đs: daj mi slavu!« (D’AnnunziO) Ko ; u slavu? » ... Slavu koja će doni jeti od vrha Italije do dinaisk'h vrleti zakoniiu vlast Italije, što posmijeh i harmoniju pravđe i civil'zaćije.« Pravde! Civih'zacije! Pitam u jednoi skupini Ijudi, s jedne uzvišice, s koje se vide polegli otoci naši s bijelim B ; okovom u daIjini, za imena brda ovog o'oka. A oni, kao da u njima spominju sve generacije svoiih pređa, govore: Hum, Brege ... Imena polja: Lokavje, Kosovo, Vresovi Dolac, Hras'ove, Zlo P01e... Imena rtova na moru: Zaklopatica. Zrvnja, Dnvna, Veia Strana ... Uvale: Krušćica, Zaklopatica, Korita. Jurieva Luka, Borova, Duvna, S : to. Murav’ca. Duhoka. Negojna Otoci: Maslovniak. Rutveniaci, Močaro, Karlov'ća Tovari. Lašmk, Bratin Otok, Crnac, B jelac, Kopist.., Toj nakaznni pravdi i eivhGaeiti o'tgovorio je vrć naš narod i sigurno, a ti crn' grobari još uvijek pamte ove uspomene: «Ce!Justi kamenja S mržnjom držo tijela Izgorjela, bijela, Krvava, plava, To tuđini mru; Slušaiu sa stijenja Cetlristo glava: Mal plu! Mai piul« (Goran Kovaćić; »Knkavice«! Penjem se još više odakle ću moćl sagledati svu pučinu morsku. Mirta, vrijes, leprina sve je u cvatu oko Ihene. Kako veličanstvena slika nepre« gleđnih voda, što šume dubokim, bezgraničnim šumovima vrijući pod udarcima bure. Gledam to more mora 1 stidim se datl mu bilo kakav atribut. Gledam ga i slušam u svoj njegovoj lirinl 1 čitava me ispunja neobuhvat-

nost istinitosti njegove istinitost je najveća poezija, najveci aanos koji u meni budi. Istinitost! i okiećem se prema našim planinama, jer narod naš slavu nije traž’o ni od brđa svojih, ni rijeka svojih, ni mora, ni nebesa, slava niecrova je bila u njemu, u ijubavi prema istinito ti Ijudskoj, za koju je žnvovao svoje najmdije. Gledao sam sinoć ribare kako, pred evljetlom petrolejke, otvaraju svoja čvrsta usta, kvrgave ruke izjeđene od soli, slušao riječi kojima su dijelili mjesta ribolova za prvi proljetni mrak sa susjednim otočanima. Te riječi su u mojoj mašti otvaraie sinje morske prostore i bilo mi je na ovom otoku, sred noći, posred neizmjernih voda, pređ sitn-’m plamenom svijetilike, kao da se nalazim u onim mitskim vremenima Odisejevih putovanja. No udarci motora u luci otrijeznili su me. I opet sam gledao kako se tu, pred mojim očima, u sudaru pojedinaca, u sudaru oblika kojima oni izražavaju svoje želje, htijenja, m'sli, neposredno, takoreći, iz trenutka u trenutak rađaju klice prava, pravde, kako lludskj život gradi sebe, stvara pravednost, kako zrije oko koje spoznaje istinitost. I tu, upravo kod t’h r’bara, neposređno sam spoznavao kolika je svjetlost na putu Ijud‘ ? kom istinitost njegova. Na ovom malom otoku, te noći, pred t ,- m radnim rukama, jasnim čvrst.im riječ : ma, meni se otkrivao sve jače i konkreinije kriminalitet dekorat.ivne danunzMevske riječi, kriminalitet kvazi umjetnosti,, kojoj nije uz bok staiala istina Ijudska. No istovremeno dizalo se u meni spoznanje, da l tamo s druge strane Jadrana isto ovakove ruke rade, isto ovakove rlječl pokreću svojim pravom i istinitošću Ijudske snage napriied. I upravo sada pred* nilma stoji borba, borba protiv Sajloka, borba protiv manjine koja crpl snagu iz bijede Ijudske, borba protiv onih jadnika koji su oglupavili u đekoru što ga nazvaše kulturom. Ono najčišće u čovjeku izgradilo je

vrijednosti kulturne i zar nije upravo stravično, da se glupost ijudska najradije kiti tom kulturom u borbi protiv svakog Ijudskog koraka naprijed. Što postaje kultura u njihovim rukama? To je perika, maaka, parfem, štaka, bludrdca riječ... Tu nema čovjeka, tu je nestao čovjek sa svojom istinifošću. Jaki su udarci svježeg vjetra, bure, udarali o naš krov i prozore i ma kako to moglo čudno i naivno izgledati, ja sam pustio da se u meni razžari davna že.l-a, da nam jednom s one Strane Jt-drana prestanu dolaziti razbojniciosvajači, übice naših najboljih sinova. palikuće i grobari, a da nam dođu bratske radne ruke, Ijudi oslobođeni svih lažnih dekora prošlosti, s okom u kojemu će sjati istinitost Ijudska i želja, da se pođe onim putem kojim danas čovječanstvo ide od Sangaja preko Sibira, Karpata do Palagruže. Kada sam izišao van nebo je bilo č'sto, u hladnom vjetru s Biokova i hercegovačkih planina zvijezde su sjale neobično jasno. Opet sam m'slio na radne ruke tamo priieko; veliki je Orion putovao nevidljivo, ali sigurno već otkrivenim putevima i meni je bilo jasno. ako je istina, da će jutro svanuti, onda je i ist.ina, da će te radne ruke skinuti masku, ugušiti bludnicu riječ koja se opet javila na ulicama Trsta, kao i to, da će se ovdje na ovom visokom grebenu u sredini Jadrana sresti stvsralačke ruke, istinita riječ i jasan Ijudski pogled. I dok su se tako u meni rojile misli sunce se dizalo sve jače tamo između Mljeta i Glavata, postajalo je toplije, mjesto je oživjelo riječju našom, žar boja se oslobađao miere, a na moru otkrile su se lađe, veliki svod nad njima bio Je jasan, Pređ stotinu godina jeđan manifest, a danas evo i na ziđu ovog starog mjestanca, posred pučine morske, slobodan natpis: PROLETERI SVIH ZEMALJA UJEDINITE SEI

PETAR ŠEGEDIN

KN|I2EVNE NOVINS;