Arhiv UNS — Kultura

Село је живот

Неоправдан заборав или...

Многи писци, иако поријеклом са села, окрећу леђа својим корјенима у књижевном стваралаштву

Наша књижевност, првенствено она реалистичког усредсређивања, била је задуго сасвим отворена за мотиве из живота на селу и добрим својим делом окренута нреокупацијама и постигнућима пољопривредника. Ваљда нико као Милован Глишић, баш зато што је рођен и формиран у традицији сеоске културе, није скоро читав свој рад повезао за живот села у Србији. „Глишићеве приповетке са сеоском тематиком („Глава шећера", „Прва бразда", „После двадесет година") садрже богате и сликовите етнолошке слојеве, а приче које се баве чиновницима и представницима власти (у њих спада и „Сигурна већина") имају наглашене сатиричне и ироничне тонове" тврди књижевни критичар Чедомир Мирковић, иначе главни уредник Образовног програма Телевизије Београд, поводом избора текста овог приповедача и његовог увршћивања у бисере српске приче, нарочито антологију коју из броја у број употпуњује часопис Матице исељеника Србије „Завичај". Један од ретких Бранко Ћопић Међутим, у новије време се стање видно изменило нагоре. Многи савремени писци, чак и они који су рођени и једно време живели на селу, окренули су леђа сеоској средини и почели да игноришу тематику села, запућујући се другим и другоразредним правцима, често као епигони опонашајући помодна кретања и појаве у књижев«ом с,тваран.у , Наравно, има и изузетака, вредних и часних, који својим битисањем и истрајавањем на пркосима, у ствари, само потврђују да преовлађујућа ситуација и није тако чврсто укорењена. Један од таквих врлих стваралаца, ако се у овој прилици изузму самоуки писци са села (укључујући чувену „Гружу песничку ружу", цео један крај који је изнедрио толико поета и поетеса да се с правом назива „песничком републиком наиваца"), свакако је Слободан Цунић, рођен 1921. године уТемској, код Пирота, који је у пензију отишао као уредник у Радио Београду. Он је један од ретких наших савремених писаца који доследно и успешно наставља славну традицију загледаности врлих литература у разноврсне видове трајања сложеног и богатог живота на селу и у његову извесну перспективу. Наиме, Џунић у скоро свим својим књигама обрађује мотиве села. Аутор књига приповедака „Зрна", „Њива у Рудињу", „Глади", „Иза сунчеве стране", „Под кишном звездом", романа „Пагани", „Виноград господњи", „Курјак", „Медовина", „Меана поред друма" и поезије „Слапови", односно поетске прозе „Дивља ружа" и других, у интервјуу књижевника Радету Николићу, најпре објављеном (1973) у омладинској ревији за књижевност „Венац" а затим увршћеном у књигу „Књижевници имају реч" (Слово љубве, Београд, 1979), између осталог, напомиње: „... сви су облици живота занимљиви, и како онда може бити незанимљиво село у народу који је сам произишао отуд, и великим делом још увек је сељачки. Игнорисање села, по моме мишљењу, добрим је делом и игнорисање живота. Како да је оно незанимљиво са својим неисцрпним енергијама и резервоарима снаге; са својим наслеђем, предрасудама, са својим ломовима, етичким, социјалним и другим. Са оним што оно јесте, и може, и жели да буде!" Инспирације и теме Слободан Џунић нарочито налази у простору испод Старе планине и Мицора, у долинама Темске, Височице и Нишаве. „То је југоисток Србије, али не само он, каже приповедач, наглашавајући: То је, рекао бих, наша стара, балканска земља међе су дал>е од простора који

сам споменуо. То је један наш свет, дубоко уназад и доле, у својим исконским дубинама, са својим парламентима. Можда је то и део човековог живљења уопште? Наравно, ја говорим о хтењима, уколико су она уопште могућа у процесу стварања. Чини ми се да знам те пагане, курјаке и вечито гладне људе. Где их нема?" Од педесетосам књижевника, колико их је интервјуисао Раде Николић, чак је двадесетпет њих пореклом са села. Поменимо само Бранка Ћопића, Чедомира Брашанца, Жику Лазића, Милована Данојлића, Мухарема Первића, Антонија Маринковића, Миливоја Марковића, Радомира Ивановића, Саву Пенчића, Драгољуба Стојадиновића, Радослава Златановића, Петра Сарића, Љубу Поповића, Вујадина Јокића, Азема Шкрељија, Мошу Одаловића, Рифата Кукаја, Вехби Кикаја, Рахмана Дедаја, Даринку Јеврић, Владимира Бована, Миленка Јевтовића, Владимира Цветановића... Ако се овом приликом намерно избегну поређења с књижевним великаном формата Бранка Ћопића, овенчаног многим јавним признањима и удостојеног чланством у Српској академији наука и уметности, узвишеног позитивним критичким исказима и разложним задовољствима огромне читалачке публике, чија су многобројна дела, почев од оних насталих пре рата („Под Грмечом", „Борци и бјегунци"...), преко партизанске лирске и књига за децу и омладину, до романа „Пролом", „Глуви барут", „Не тугуј, бронзана стражо", „Осма офанзива", „Делије на Бихаћу", а посебно и нарочито „Баште сљезове боје", инспирисана народноослободилачком борбом у којој је и сам од почетка учествовао, а чији су јунаци махом са села испод Грмеча и Козаре, добија се одиста не одвећ повољак утисак: врло је мали, скоро незнатан број оних писаца рођењем везаних за сеоску средину који су створили значајнија дела селу и сељаку у целини посвећена. Истина, неки од њих додирују теме са села или их чак разрађују и обликују у поједииим својим делима, али се не може избећи закључак да то чине махом узгред и спорадично. И у том погледу, дабоме, има изузетака, али су они исувише ретки. Изузетак су, у најлепшем смислу те речи и двојица научних радника, професори Владимир Бован и Владимир Цветановић, који су веома много учинили на скупл>ању, проучавању, чувању и публиковању српске народне поезије с Косова и из Метохије. Професор народне књижевиости на Филозофском факултету у Приштини Владимир Бован, рођен 1927. године у селу Јасенову, код Плужина, обишао је многа села на Косову и од старих њихових житеља забслежио врсдне и самоникле лирске и епске песме које су опстале чак и у „времену без милости" преношењем с колена на колено. Тако је Бован могао да објави и ове књиге: „Антологија српске народне лирике Косова и Метохије", „Антологија српске народне епике Косова и Метохије", „Српске говорне творевине са Косова и Метохије", као и расправе и студије „Косовско-метохијске песме у збирци Милоша С. Милојевића" и „Српске народне песме са Косова и Метохије" („докторска дисертација", а уз све то и збирку „Српске народне приповетке са Косова и Метохије". Владимир Цветановић, рођен 1935. године у селу Петровце, код Косовске Каменице, поред писања есеја и чланака и предавања студентима у Приштини и Београду, бавио се скупљањем и проучаањем српских народних умотворина, посебно оних у прози, а поготово пословица насталих на Косову и у Метохији.

Вук као инспирација Др Владимир Цветановић у приказу најновије књиге популарног песника за децу и омладину, познатијег као сеоског песника из чувене Груже Добрице Ерића „Вукова старинарница" (Зрењанин, 1988), састављене од три дела: „Ствари којих нема", „Азбука" и „Стари употребни предмети", у часопису „Завичај" (мај 1988), наводи да нас она „уводи у лепе и необичне слике из сеоског живота, често песнички уобличене, али једноставне, са присутним елементима естрадности. Вук је овде инспирација, али је његова помоћ у објашњавању појединих назива старих предмета или појава заиста драгоцена. Треба ову књигу чувати и као ризницу и као својеврсни споменар старих ствари и старих речи. Она је наш подсетник и наше враћање правим коренима". А Добрица Ерић, ро».ђен у селу Доња Црнућа, у Горњој Гружи, 1936. године, који пише песме, приповетке, романе, радио-драме, позоришне игре за децу, огледе и чланке, никад није заборавио на своје сељачко порекло. Најпре се афирмисао као песник са села, а затим је постао члан Удружења књижевника Србије, објавио неколике десетине књига, много путовао и непосредно љубитељима књижевне речи предочавао своја дела и уједно, писмом и говором, популарисао и уздизао самоуке наивне писце са села, често уз подршку и уз свесрдну сарадњу доктора Драгише Витошевића, покретача и дугогодишњег главног уредника часописа за књижевност и културу села „Расков-, ник", који је за двадесет година донео 1 врло вредна штива, нарочито народне умотворине и песме и приче писаца са села, чак у педесет бројева, окупивши познаваоце културног живота села какви су др Владета Р. Кошутић, Милојко П. Ђоковић, Драган Лакићевић, Ненад Љубинковић, Љубинко Раденковић, који настављају племениту мисију и после Витошевићеве изненадне и преране смрти. У јубиларном броју „Расковника", чије је издавање преузела Народна библиотека „Вук Караџић" у Београду, налазе се и две раде из упоредне књижевности: „Андрес Бељо Вук Карацић Латинске Америке" и „Вук и Маркијанис", а презентовани су и написи о речничкој грађи из Северног Баната, племенском речнику Шумадије, легендама из Санџака, божићним обичајима у Врањанском крају, новом епском певању у Морачи, басмама записаним између два рата, певачима епских народних песама, трави расковник (коју Вук помиње у свом „Рјечнику") и песме Бранка Миљковића, Миодрага Павловића и Александра Петрова њој посвећене. Добрица Ерић, песник са села и песник села, остајући живл>ењем и књижевним стварањем увск веран Гружи, добитник угледних награда, чије су песме превођене на десетак језика и који је читаоцима познат из читанки, школске лектире, антологија и тридесет и неколико књига, једини је професионалац међу гружанским песницима (њих петнаестак), нсуморно се јавља у многим гласилима широм Југославије. Има за собом ове књиге песама „Свет у сунцокрету", „Виноградар", „Стари сељачки календар", „Дуга над црквом стога", „Стражар на сунцу", „Сербиа које има", „Буклија", „Стари српски календар", „Песма о ратару", „Фењер Стојадина Недјелковића", „Вечни кратковечници", „Падање звезда", „Срицање жене", „Три сонетна венца", „Косач пева под крошњом", „Кућа за мог брата", роман „Прстен у извору" књиге за децу „Вашар у Тополи", „Славуј и сунце", „Огрлица од грлица", „Лето у Калипољу", „Фрула златокрила", „Сишло буре у обруче", „Добрица чобанска торбица", „Торта са пет спратова", „Од ратара до златара", „Пес-

ме о свицима", „Река са ружом римована", „Здравице", „Витез на овну или Дон Жар из Груже", „Мој друг Миливојевићев луг", „Долина сунцокрета", „Пролеће", „Лето", „Јесен", „Зима", „Верни пас овчар", „Доба дулека", „Пролећни дан у шуми", „Цица Мица луталита", „Шетња око рибњака", „Чардак између четири јабуке", „Цар пчелар", „Шеширић црвен као булка", „Од азбуке до златне ја-< буке", „Добро вече, добра зелена ливадо", „Коло слова"...

Десанка и Гружа А песникиња Десанка Максимовић, која је недавно прославила деведесет година живота и седамдесет година књижевног стварања, а ове године добила је и „Златни венац Струшких вечери поезије", нашла је за потребно да се овако изјасни: „Посебно су ми занимљиви сељаци из Груже, у Србији, који су у песништву као хлебински наивци у сликарству. И то негују нову, занимљиву, свежу, смелу поезију". У Гружи се од давнина певало много и лепо. Многе лирске и епске народне песме поникле су, неговане и сачуване баш у Гружи, у којој се и данас пева о Милану Гружанину, односно: „Лепе ли су, нано, Гружанке девојке". Гружу су у својим песмама опевали и прославили Добрица Ерић, Живадин Стевановић, Милутин Бељаковић, Александар Ђорђевић, Милена Јововић, Вера Антонијевић, Владета Пауновић, Живорад Живковић, Милутин Мијаиловић, Радослав Исаиловић, Петар Ж. Бељаковић, Братислав Симовић, Невена Витошевић, Верка Вељовић. У старијој па и средњој генерацији наших књижевних прегалаца Младен Марков како се бистро показује са постојеће дистанце, владало је кудикамо веће занимање за бића и корене који су у селу поникли, па му се потом без остатка посветили или на нову, градску средину постепено навикли, уносећи у њу многе обичаје, навике и нарави карактеристичне превасходно за начин живљења на селу. Чак и они књижевници који се у својим делима пре свега баве или борбом и страдањима народа и његових одличника и изабраника у последњем рату, нису пропуштали да се, на свој начин и средствима књижевне технике којом су овладали, одуже селу и сељацима. На пример, Михаило Лалић, рођен 1914. године у Трепчи, код Андријевице, „писац епског темперамента, великих мисаоних преокупација и једне проширене морално-психолошке проблематике" (др Миодраг Јуришевић у поговору Лалићевој „Извидници", „Младо поколење", Београд, 1970), који је афирмацију постигао романима „Лелејска гора", „Зло прољеће", „Свадба", „Раскид", „Мајка", „Гледајући доље на друмове" и многобројним приповеткама, одавно је здушно прионуо проучавању и описивању живота и судбина сеоских Иако говори о злу које је посејало четништво и о ратним недаћама и борби за слободу, Лалић у прозним текстовима „Чобаница", „Смрт у родопском селу", „Пуста земља" и у многим другим, мада успутно у одиосу на задату тему, динамично и ефектно приказује и ратне прилике, догађаје и појаве на селу у Црној Гори, тако да ти описи остављају снажан утисак на читаоца. Сигурно је, када се имају у виду законитости минулих књижевних токова и њихово циклично понављање, да ће у догледно време и савремена сеоска проблематика бити тематизована од стране писаца који ће се радо осврнути на своје село. (С. Ж.)

Писци исело

новл ПРОСВЈЕТА