Arhiv UNS — Kultura

lavnom nude pedantne popise imena poznatih ličnosti koje navraćaju u pomenutu kafanu, te (ne zna se koliko pedantna i pouzdana) mišljenja gostiju restorana Dragec, ponajviše o politici, Srbima i sportu. Ako je spisak ličnosti tačan, nema nikakve sumnje da se Alićev, Dragecovi tez i te kako isplatio. |H akon višegodišnjih pripre||| |H ma ovih dana je u Hrvati s skom narodnom kazalištu 11 priveden kraju obiman i te» žak posao adaptacije, insenacije i opreme scenskog || |||| megaprojekta Osman, na|H 111 stalog po istoimenom slavf nom Gundulićevom epu. M Wi Autor dramatizacije i režije je Georgij Paro, naslovnu rolu igra Dragan Despot, scenograf je Mersad Berber, kompozitor Igor Kuljerić, koreograf Milko Šparemblek, a u projektu će se pojaviti više od dve stotine glumaca, plesača, pevača i statista. Pokušavajući da, koliko je to danas uopšte moguće, sačuva Osmana od opasnosti koje nameće dnevno-političko tumačenje i „čitanje", Paro zaprayo namerava da na sceni pokaže večitu priču o borbi za vlast i o naglim, surovim preokretima koje sudbina voli da priredi onima što su uspeli da se vlasti domognu. Lajtmotiv ove predstave su, dakle čuveni Gundulićevi stihovi; ~Ko bi gori, sad je d01i..." remijera u HNK spada u ka||||||tegoriju velikih projekata ta' kozvanog totalnog pozorišta, s va na prvu probu praktično i nedavno ustoličene direktore Drame, Opere i Baleta najveće i najstarije kaza||| lišne kuće u Hrvatskoj Jakova Sedlara, Igora Kuljerića IH i Milka Šparembleka. Nastajao u atmosferi koju su bojila ratna zbivanja na tlu bivše Jugoslavije, poseban kuriozitet ovog Osmana sadržan je u činjenici da je Mersad Berber u poslednjem času uspeo da napusti Sarajevo sa svojim skicama i već napravljenim elementima dekora. Što se finansijske konstrukcije ove predstave tiče, nju jejoš teško načiniti, pošto Osman ne bi bilo moguće realizovati bez pomoći sponzora. Neke procene govore o 150.000 nemačkih maraka, mada ta cifra ne obuhvata, recimo 35.000 maraka koliko je stajala samo boja za Berberove slike. S druge strane, upravo je pitanje finansiranja Osmana iniciralo kuloarske priče po kojima će Paro podneti ostavku na mesto intendanta HNK, budući da hrvatsko Ministarstvo za prosvjetu, kulturu i sport nije ispunilo svoje obaveze vezane za ovu produkciju. Probe Osmana su podrazumevale dug i naporan rad, donekle usporen zbog Šparemblekovog boravka u Brazilu gde je postavljao svoj balet. Ništa manje problema ovoj predstavi pravila je politička situacija koja je morala da uvažava i aktuelnu situaciju u Bosni, te sve delikatnije odnose na relaciji katolicizam islam, što je značajan segment same Gundulićeve priče. U svakom slučaju, Gundulićev Osman je napokon dobio svoju scensku verziju u Hrvatskoj. Ako se tome doda i činjenica da, i pored ozbiljnih nagoveštaja i pretnji, ovaj pisac i ovo njegovo delo ipak nisu izbačeni iz nastavnih planova i programa srpskih i jugoslovenskih škola, onda možemo reći da je Gundulić imao lep uspeh, a da je Osman uspeo da „preživi" još jednu smenu vlasti. ■

Servis Ludusa

ZAUSTAVITE ZEMLJU, SILAZIM!

Njihov teatar nije promenio svet, njihove ideje ugušene su 1968, ali njihovo iskustvo otvorilo je upravo festivalom kao što je Bitef prostor za mlade

Msvašta pitamo, ne moramo više stidljivO da posmatramo bardove, i ako mi ne pričamo, nema mnogo Ijudi koji bi uopšte nešto da govore. Možda je to, u stvari, kraj svega, a poslije toga dolazi mrak, tama... Pa su nas pustili da se zamajavamo još ovoliko koliko ima vremena, jer njih to više ne interesuje. Ili će, stvarno, na nama izrasti nešto novo, možda ćemo zaista mi da vedrimo i oblačimo slijedećih dvadeset pet godina". To kaže Mair Musafija, pozorišni kritičar mlađe generacije, Sarajlija, izbeglica, sada već i emigrant. Tema je, naravno: Bitef pod embargom. 0 26. Bitefu, što Musafija ne treba da podseća, govorili su i pisali pripadnici generacije kojoj je upravo vreme za dokazivanje. Stariji ili su prećutali Festival (Vladimir Stamenković, ]ovan Hristić) ili su uobićajeno i bez nekog komentara kritički dosledno pratili predstave (Feliks Pašić, Milutin Mišić), ili su se, pak, upuštali u duge rasprave sa sopstvenim stavovima na temu dužine, neophodnosti i kompetentnosti domaćeg izdanja Bitefa (Avdo Mujčinović, Radomir Putnik, Petar Volk). Od naslova Avangarda malo morgen Avde Mujćinovića u Ekspres Politici (18. septembar) do naslova Provincijalno samozadovoljstvo Radomira Putnika u Politici (30. septembar) i obrazloženja strućnog žirija najuglednije srpske novinsko-izdavaćke kuće Politika da nagrade za režiju neće biti (zato što Festival nije bio internacionalan, nisu ispunjena osnovna, programska načela) iskristalisao se stav starije generacije. Problem nije samo u promociji produkcije subotičkog Nepsinhaza pod rukovodstvom Ljubiše Ristića („omraženog" enfant ter-

riblea domaće scene), niti u dvonedeljnom trajanju Festivala. Problem, takođe nije ni u mogućoj ili pretpostavljenoj političkoj pozadini obaveze da se Bitef odrii (Mučinović, Ekspres Politika 18. septembar). Problem je nastao zato što je, odjedanput, generacija Ijudi između dvadeset i trideset godina (i nešto malo starijih), za koju se u ovom sistemu večito verovalo da ' joj je mesto uz roditeijske skute ili u zapećku svih zbivanja (pod budnim okom patrona), zagraktala sa svih strana. itefje mrtav, živeo Bitef nallllll slov je kritičkog osvrta u Stu|||*||| dentu, Pozorište sudbine > teksta Branislava Jakovljevića u Književnim novinama (1. oktobar),. Dan kada je mama Ibi pevala Let it be komentara Zorana Popovića u Književnoj reči (10. okto■Š;šo bar), Boj na Bitefu prikaza Aleksandra Milosavljevića u Monitoru. 0 autorima te generacije ne govorim, oni su dobili priliku da se pokažu upravo na Bitefu i zgrabili su je bez razmišljanja. Pozdravila ih je publika istih godina. Stariji su gledali televizijski Dnevnik. Intrigantno je, sa te tačke gledišta, što se upravo u Politici (25. setpembra) u rubrici u kojoj se svojim tekstovima oglašavao Radomir Putnik, pojavio

sledeći zapis Irene Krešić (Preinačena klasika, naslov prikaza predstave Magbet traži Magbeta Đejana Pajovića): „Ali, da li danas treba uopšte kritički posmatrati teatar (...) ili treba pobeći od nevesele zbilje i prepustiti se ludostima zaborava, jedino što nam preostaje?" Vrhunac čitavoj rašomonijadi BITEF VS BITEFA dao je malo primećeni tekst dr Petra Volka u IJustrovanoj poiitici od 3. oktobra pod naslovom: Pozorišni rok festival. Zaključivši da su parnicu „Bitef protiv Bitefa" podjednako uspešno vodili i tužioci (oni koji su bili protiv) i branioci (oni koji su bili za), Volk konstatuje da presude neće ni biti, s obzirom na samopouzdanje i jednih i drugih, i čvrstinu namere optuženih da Festival održe uprkos svemu. No, dr Petar Volk ocenjuje ovogodišnji Bitef kao rok-festival sa „malo teatra, malo roka, malo hepeninga u kojima je bilo privlačnosti za one koji ne znaju šta je pravi teatar, a kamoli moderno evropsko pozorište, i koje to jednostavno ne zanima. (...)" „Dobili smo piše Volk barem događanje koje je izvesnom krugu mladih Ijudi donelo izvesno zadovoljstvo. Svi mi ostali, koji

suviše dramatično raspravljamo o avangardi ili tragamo za novim vrednostima, morali smo na kraju da priznamo da smo se našli pod embargom (...) i da to nije teatar kome pripadamo i u kome možemo da nađemo razrešenje sopstvene sudbine." HH ko se neko i zapita zbog čega 111l je tekstu Petra Volka posvellll ćeno toliko prostora, neka se ponovo vrati na navedeni ci|| || tat. Otkriće na žalost, opasnu |U |H konstataciju da mladi Ijudi mm k°p rac^e p° sa ° llllillvole, zapravo pojma ni o čenemaju po principu, li Hlkao je to Mair Musafija objasnio: dobili su priliku u ovakvoj situaciji da se zamajavaju! Bitna je, zato podrška koju je ove godine Bitef dobio od generacije šezdesetoosmaša, ievičara i internacionalista, koji su svoju priliku za dokazivanjem morali, svojevremeno, krišom i kradom, bez pompe da traže. Njihov teatar nije promenio svet, njihove ideje ugušene su zajedno sa pokretom 1968. godine, ali njihovo iskustvo otvorilo je upravo festivalom kao što je Bitef prostor da ove godine „zagrakću" sasvim mladi Ijudi. Negde između dnevne politike i Pozorišta sudbine, Ljubiša Ristić govorio je o tome kako je KPGT morao da igra

predstave po dvorištima, jer njihova generacija nije mogla ni da „primiriše" sa svojim idejama na velike scene. Borka Pavićević je u Borbi (3/4. oktobar) ispod naslova Bečka šnicla za mamu Ibi zapisala: „Fotografija susreta Ćosića i Tuđmana. Za mene kasno. Sada imaju po svoju državu, samo gde je moja otadžbina! Pa, zar je oceubistvo toliko koštalo! I ko je, i gde je Edip?" Odgovor na sva pitanja je jednostavan. Odgovor je u predstavi o kojoj su gotovo svi (svih generacija) pisali pohvalno Pašovićevom viđenju Kralja Ibija. Odgovor je u onom rok-koncertu na kraju prikazanija, gde glumci pevaju stihove dece cveća Dženis, Lenona, Morisona... Stihove, na žalost, mrtve dece cveća. I svi u publici prihvataju ovu tehnički izvrsno sprovedenu svirku i postaju deo žarijevske mase: Oj, naaarode moj!!a

Mašajeremić

PS: Ima li u jednoj zemlji na svetu, u novinarskom rečniku, fraza i idioma kao: „mlad, perspektivan i talentovan debitant"za autora starijeg od 35 godina? Više ne, verujte mi na reč.

Oj, naaarode nwj: Milan Delčič, kao One Man Show, na Bitefu (Snimio Branko Ignjatović)

11